Izađi na berzu - IPO Go

Siniša Krneta za PRAVO U PRIVREDI

Paragraf intervju - APRIL 2018

U prošlom broju Pravnika u privredi smo već pisali o ovim projektima, te Vas sada molimo da nam za ovu priliku bliže pojasnite pogodnosti koje će osetiti privreda implementacijom planiranog, kao i da se posebno osvrnete na tek započeti projekat Izađi na berzu (svečano promovisan 27. marta 2018. godine) - Serbia : IPO Go!. Šta je cilj pobrojanih novih projekata, odnosno – ukratko, koje to nove mogućnosti imaju na raspolaganju privredni subjekti? U čemu se sastoje pogodnosti ovih projekata?

Ukoliko bi hteli da između svih ostalih ciljeva, a mnogo je ciljeva u okviru projekta IPO Go! – Izađi na berzu, neki izdvojimo kao ključni, onda to definitivno jeste sledeći cilj: alokacija kapitala iz manje efikasnih u više efikasne destinacije.

Dakle, sam po sebi projekat ima sijaset ciljeva, od makroekonomskih do mikroekonomskih, a ceo projekat faktički ne ostaje samo u ekonomskoj zoni, on, između ostalog, ima i svoje sociodemografske komponente, ali i svoje političke komponente.

Ako govorimo o makroekonomskim komponentama onda ključni doprinos ovog projekta jeste to što se stavlja u funkciju do sada nekorišćeni kanal za priliv investicija. Kad kažemo priliv to ne znači nužno da smo usmereni ka investicijama i njihovom prilivu iz inostranstva u Republiku Srbiju, mislim pre svega na priliv investicija u same privredne subjekte - kompanije. Ključna ideja projekta jeste da današnje privatne uspešne kompanije koje jedino mogu dabuduatraktivne investitorima otvore jednu novu vizuru finansiranja sopstvene strategijske vizije, koja podrazumeva održivi rast i razvoj.

Kako ne bi došli u situaciju da se od „gotovog pravi veresija“, to jest, da se od dobre poslovne priče dođe u situaciju u kojoj se rizikuje održivost razvoja poslovnog modela, kompanijama su uvek potrebna sredstva za finansiranje rasta i razvoja.

Do sada, osim iz sopstvenih izvora, kompanije su se uglavnom 100% oslanjale na zaduživanje, to su bili komercijalni krediti kod banaka koji su sami po sebi dug, bez obzira na visinu kamatne stope koja je uzgred rečeno istorijski najniža, u dinarima ili u evrima. Činjenica jeste da tako pribavljeni novac jeste dug kompanije, koja bi iz tako finansiranih aktivnosti trebalo da generiše i dovoljno novca za finansiranje u međuvremenu naraslih obaveza i investicija, ali i za servisiranje duga.

Najbolji primer na sreću nije u Srbiji, već u najbližem komšiluku (a daleko sam od onoga „da komšiji crkne krava“). Mislim, dakle, da ne bi trebalo da prolazimo kroz iste greške i da učimo iste loše lekcije - primer Agrokora. To je upravo primer do čega može da dovede eksterno finansiranje koje je u potpunosti oslonjeno na dug.

Mnogi poslovni analitičari će reći da je u pitanju bilo veoma solidno postavljeno poslovanje, iako je verovatno da svako od nas ima neke svoje zamerke. Ali, posmatrajući sa distance, ne geografske, već poslovne distance, u pitanju je bio poslovni gigant koji je bio horizontalno i vertikalno integrisan i koji je imao dovoljno velike i snažne apetite da je mogao da proguta do juče takođe velike gigante (Merkator). Isto tako on je bio sposoban da se dalje raščlanjuje pa da od tog jednog Agrokora da nastane „X“ Agrokora, bilo da ga delite po horizontali ili vertikali, ali činjenica jeste da je sistem do te mere narastao na krilima duga i da su svi ti dobri biznisi faktički došli u poziciju da su ugroženi upravo zbog te činjenice, tako da danas pate i oni elementi tog biznisa koji su neupitno kvalitetni, npr.proizvodnja vode ili hrane - koje su dobre komponente tog biznisa, ali upakovani zajedno napravili su jedan loš rezultat, ne zbog sebe samih već zbog načina upotrebe izvora finansiranja kojima je finansiran njihov rast.

Ono što takođe treba imati na umu u modernom biznisu jeste finansiranje poslova istraživanja i razvoja. Bez finansiranja istraživanja i razvoja teško se može zamisliti ozbiljna konkurentska utakmica. Istraživanje i razvoj konzumiraju ogromne količine novca koji se, na kraju ciklusa istraživanja, najčešće ne vraća direktno u proizvodnju, iako to ne znači da je sam ciklus istraživanja gotov, već se od tog trenutka ili u paraleli sa tim procesom pokreću novi procesi. Dakle, govorim samo o primerima zbog čega je potrebno povećavati ulaganja u kompaniju. , odnosno, bolje rečeno, izvorima ulaganja, izvorima finansiranja.

Republika Srbija privatizaciju, na žalost, nije iskoristila kao priliku. Bilo je potrebno da se „jakim ledolomcem probije debeo led i omogući plovidba rekama.“ Ledolomac su, u najboljem primeru Istočne Evrope, u Poljskoj, kao i u Mađarskoj, bila najbolja preduzeća kojima je država u svom portfelju raspolagala. Uzmimo, na primer, mađarski Mol – to je kompanija koja je u Mađarskoj bila ledolomac. Ko je trebalo da plovi iza toga? Pa privatni sektor... Kad god da počne, privatizacija je proces koji se u jednom trenutku, previdljivom ili nepredviljivom, ima završiti. Sa druge strane, pronalaženje izvora finansiranja u privatnom sektoru je „never ending story“ - priča koja nema kraja. Neke kompanije su počele biznis pre 20 godina, ali neki su ga počeli pre 20 minuta, i oni će u jednom momentu, (ako budu uspešni kao i onaj od pre 20 godina, a dokaz je da je uspešan upravo to što postoji već 20 godina), možda i pre 20-te godine doći u situaciju da su im za finansiranje tržišne utakmice potrebna nova sredstva, jer se u toj tržišnoj utakmici susreću sa konkurencijom, a u tržišnoj utakmici golovi se postižu novim proizvodima i novim uslugama - inovacijama. Na kojim terenima? Pa na domaćem terenu jednog vikenda, a sledećeg vikenda na gostujućem terenu. Dakle, to sve treba da se finansira. Zbog toga su primeri uspešnih privatizacija, ne samo zbog privatizacije i ciljeva same privatizacije, ostavili dobar trag i dobar rezultat recimo u Poljskoj i Mađarskoj. Tamo je privatizacija iskorišćena da se modelom inicijalne javne ponude faktički privatizuju kompanije. Osim blagotvornog dejstva na ono što će ostati iza polomljenog leda, gde će rekom moći da se plovi, to je bilo dobročino dejstvovanje i za same kompanije koje su predmet privatizacije. Zašto? Nije se prodavao samo postojeći kapital. Prikupljao se novi kapital, čime su se privatizovane kompanije faktički „hranile“ u tržišnoj utakmici koja im je sledila nakon privatizacije, te oni nisu prepakovani iz državnog u privatno vlasništvo i pušteni. Ne, oni su obogaćeni novim kapitalom. Zbog toga je taj novi model faktički bio pokazna vežba privatnom sektoru, čemu takav proces služi.

Mi nažalost privatizaciju u tom kontekstu nismo videli još uvek. Iz tog razloga Beogradska berza je, pošto je bazen istrošen, potencirala da se neko stavi u funkciju ledolomca. Akcije su u Srbiji postale dostupne samo putem procesa privatizacije, koji nije bio nalik ovom prethodno opisanom, već su ovi materijali po sili zakona, prosto distribuirani građanima, ali sa već dominantno konsolidovanim vlasništvom u tim kompanijama, bilo tenderom, bilo aukcijom, sve van Berze, što je dovelo do toga da srpsko tržište kapitala, odnosno Beogradska berza, ostane bez kvalitetnog tržišnog materijala. Onog momenta kada smo došli do zaključka da ne postoji ambicija da se inicijalne javne ponude i tržište kapitala koristi za privatizaciju, bez obzira na svoju finansijsku nemoć, pre tri godine formulisali smo novu Strategiju. Vaš čitalac može da pita „čak pre tri godine!?“. Da - toliko je vremena trebalo da dođemo do tačke u kojoj smo danas, da možemo javnosti da prezentujemo projekat koji živi IPO Go! – Izađi na berzu. Taj projekat je usmeren na privlačenje novih investicija. Za nas je potpuno svejedno odakle one dolaze, da li iz zemlje ili inostranstva, to je makroekonomski momenat i nije jedini. Ono što takođe sa aspekta makroekonomije, sa aspekta interesa države, treba imati na umu, jeste još jedan makroekonomski agregat - stopa nezaposlenosti. Svako prikupljanje kapitala koristi se za finansiranje nove konkurentske utakmice, bilo da su u pitanju novi proizvodi, nove usluge, nova tržišta, šta god, sve to zahteva i ljude koji će te nove poslove, koji do sada nisu rađeni, ili su rađeni u manjem obimu ili manjem kapacitetu, raditi, čime se faktički smanjuje i stopa nezaposlenosti.

Na mikro nivou - ko god da čita tekst već može da zaključi koliko blagotvorno deluje novi kapital na privredno društvo.

Šta privrednik „žrtvuje“ učešćem u ovom programu, odnosno koje su negativni aspekti ovog načina finansiranja?

Pre projekta IPO Go! – Izađi na berzu, dakle od momenta kada je formulisana nova strategija Beogradske berze, o kojoj govorimo, mi smo samostalno krenuli, napravili ciljnu grupu preduzeća, prema javno dostupnim podacima, (uglavnom smo u docnji barem godinu dana usled čekanja na finansijske izveštaje), koja su nam bila interesantna i u prethodne dve godine obišli od 25-30 kompanija - srednjih i velikih. Kod nekih smo bili jedanput i tada smo,iz razgovora sa vlasnicima tih privatnih preduzeća, shvatili da oni u tom trenutku nemaju interes, a kod nekih smo se vratili zato što smo bili pozvani, a neki su nas i sami pozvali da prikupe dodatne informacije u tom smislu. Pokazalo se da postoji jedan veliki stepen nepoznavanja mogućnosti finansiranja putem tržišta kapitala , bez obzira na to što najveći broj vlasnika najuspešnijih srpskih privatnih kompanija teži ka tome da bude prvi u svemu. Ovde je postojala i još uvek postoji jedna zadrška u smislu – „u redu, ali zašto to niko pre mene nije uradio?“ Na primer, zašto to nije uradio neko ko je inače vlasan da donosi zakone, predlaže zakone – država? „Mi jesmo zainteresovani da budemo prvi iz privatnog sektora, ali šta ako krenemo u proces i na pola puta moramo da stanemo?“, to je reputacioni rizik. S tim rizikom se susreću i banke, dakle da li su propisi kada se primene u praksi zaista takvi da je moguće izneti ceo proces. I sad ću doći na ono što se pitali, možda je malo preširok odgovor, ali dužan sam da pojasnim.

Kao i sve u životu „svaka medalja ima dve strane“. I ja vam sada blagoglagoljim o IPO Go! – Izađi na berzu projektu kao savršenom modelu. Za neke jeste savršen, ali za neke i nije. Ali i za one za koje je savršen i za one za koje nije, je proces koji podrazumeva, uz pribavljanje određenih koristi, i neka odricanja. Ključno odricanje sa kojima se vlasnik i grupa privatnih vlasnika, partnera u vlasništvu predmetne kompanije, moraju suočiti jeste to što se moraju odreći dela vlasništva. Drugim rečima dosadašnji vlasnik umesto 100% postaje vlasnik iste te svoje kompanije manje od 100%. Da li će to biti 80% ili 75% ili 70%, osim što je njegov izbor takođe je i izbor onoga koji ga na stručan način kroz proces mora sprovesti – Reč je underwriter-u koji je stručan za to, da uradi i pravne i komercijalne i finansijske djudiližense (Due diligence), predstavi ga investitorima, pažljivo selektuje ciljane investitore, jer i među investitorima postoje različiti profili investitora, itd,a onda to sve stavi u investiciju sa poslovnim planom ili strategijskom vizijom koju kompanija koja prolazi kroz inicijalnu javnu ponudu želi da finansira novoprikupljenim kapitalom. Sve se to „zapisuje“ u prospekt, odobrava od strane Komisije za hartije od vrednosti i igra počinje.

To drugim rečima znači da kada se završi onaj dan u kojem je završen proces upisa i uplate novoemitovanih akcija, na kraju tog dana i sledećeg jutra dojučerašnji stoprocentni vlasnik te kompanije to više nije u stoprocentnom iznosu. Postoji komercijalni ratio . Mnogi vlasnici kompanija prerasli su fazu emocionalnosti u odnosima prema svojoj kompaniji i vrlo su u tom smislu eklatantno racionalni, a to drugim rečima znači da prinosna funkcija generiše daleko bolji apsolutni rezultat iz vlasništva od 75% na primer, u odnosu na rezultat koji generiše 100% vlasništvo sa manjim kapitalom. Dakle, prosto ulazi se u višu ligu.

Ima još odricanja. Osim što je privatna kompanija do sada jedanput godišnje morala da čini dostupnim javnosti svoje finansijske izveštaje postavši javno društvo to će činiti od 2, 4, 5 ili 6 puta godišnje.

Dakle, ukoliko ide na najkvalitetnije tržišne segmente moraće dostavljati kvartalne i polugodišnje i godišnje izveštaje. Ukoliko ide na regulisano tržište koje nije listing, Open Market, kako se to zove na Beogradskoj berzi, moraće da dostavlja polugodišnje i godišnje izveštaje, što je i dalje više nego što se dostavlja danas. Na temu ovog argumenta, mnogi vlasnici sa kojima smo razgovarali više puta na istu temu zapravo dvojako gledaju čak i sami na istu stvar. Sa jedne strane, to nije dodatni napor. Zašto? Zato što oni sami proizvode te izveštaje za sopstvene potrebe. Ovog puta će ih objaviti. Sa druge strane, postavlja se pitanje da li je ta transparentnost na neki način opasna stvar, ali mnogi od naših sagovornika, vlasnika privatnih kompanija, na naše veliko zadovoljstvo migrirali su u stavovima od toga da „sad to postaje javno!“ sa negativnom konotacijom do stava: „ o, to postaje javno?“ sa pozitivnom konotacijom. Ta javnost na neki način i štiti, jer želja da javnost bude što šira, berzanskim rečnikom, povećava free float, a distribucija na pojedinačne vlasnike i njihova disperzija, bez obzira na to da li su individualni ili profesionalni investitori kao pravna lica, povećavaju i njihov interes za zaštitu svog sopstvenog dobra,, pa su oni kao takvi daleko uticajnija grupa u društvu, i mogu na mnogo načina da doprinesu da se poslovanje bilo bilo konkretnog preduzeća ili celog sektora i javno štiti.

Drugim rečima javno davanje je javno dobijanje.

Sličnu situaciju smo imali i sa APR-om, a sada vidimo koji je značaj kada imamo sve podatke javno dostupne.

Apsolutno. Dakle, našom sopstvenom evolucijom u poslednjih nekoliko godina ili deceniju došlo je do tačke da i mi koji smo obveznici dostavljanja podataka za javno objavljivanje sami faktički crpimo korist od toga, jer osim nas to rade i drugi, pa u tom smislu, na neki način osećamo zaštitu javnog dobra, a to je APR i usluga koja je pružena sa njegove strane.

Postoje naravno određena odricanja, postoje određeni materijalni troškovi, njih nisam ni pomenuo, ali angažovanje profesionalaca koji će vas savetovati u ovom postupku košta, a postoje i određeni nematerijalni troškovi. Ti nematerijalni troškovi mere upravo koristi naspram nedostataka objavljivanja ne samo finansijskih izveštaja već i svih drugih izveštaja o poslovanju i događaja u poslovanju koji mogu bitnije uticati na cenu akcija na tržištu.

Nije prednost samo prikupljeni kapital, da se ne fokusiramo samo na nedostatke, dakle nije prednost samo prikupljanje novog kapitala. Za srednje i velike privatne kompanije, jedna od velikih prednosti je i kontrola menadžmenta, pa je faktički, ispostaviće se, jedan od najvećih kontrolora uspešnosti rada menadžmenta upravo cena akcije na tržištu. Ne postoji bolje merilo.

Takođe, sam menadžment, a dodatno i zaposleni, mogu da budu motivisani i da daju svoje maksimume u ličnim performansama u radu time što bi im se kroz korporativna akta obezbedila stimulacija kroz učešće u kapitalu u novim emisijama akcija. To drugim rečima znači da bi doprineli da njihova imovina vredi više radiće više, sa idejom da ostvare bolje performanse, jer će se te bolje performanse valorizovati kroz veću cenu akcija njihove kompanije na tržištu, što će doprineti uvećanju njihovog ličnog bogatstva.

Osim toga, jedna od ključnih, a možda jedna i od najvažnijih prednosti, koju ja evo, tek sada iznosim, jeste to što kompanije koje na ovaj način dođu do novog kapitala počinju da se zovu javnim akcionarskim društvima, zbog njihovog otvaranja ka javnosti, a što umanjuje cenu njihovog zaduživanja nakon toga. Dakle, i u očima banaka rizik koji oni kao klijent nose je bitno manji, ali to istovremeno i umanjuje cenu duga, odnosno, uvećava premiju kod izdavanja novih emisija akcija. To drugim rečima znači da, koliko god u finansijskom smislu ovaj postupak košta, on na srednji i drugi rok donosi i finansijske uštede, jer je i novi kapital i novo zaduživanje jeftinije kod kompanija koje su svoje poslovanje učinile u tom smislu javnim.

Da li to znači da bi ja kao vlasnik preduzeća i evenutalni učesnik u projektu IPO Go! – Izađi na berzu mogao da biram i partnera koji može da mi ponudi bolji plasman, da li ja mogu od svog partnera da očekujem ne samo ulaganja, već i dalji angažman?

Cilj ovog projekta, koji vodi Beogradska berza, finansira specijalni akcionarski fond EBRD, a sprovodi PwC kao odabrani konsultant odabran na međunarodnom tenderu, jeste savetovanje kompanija učesnica u projektu šta treba da urade, odnosno priprema kompanija iznutra i obuka u komunikaciji sa profesionalcima koji operišu na tržištu kapitala. Dve kancelarije PwC-a – kancelarija iz Beograda i

Cilj jeste da se od neke duže liste ta lista svede na jednu kraću listu sa koje bi, nadamo se, u narednih 12 meseci tri kompanije donele informisanu odluku o izlasku na tržište, odnosno inicijalnoj javnoj ponudi. To je između ostalog zadatak konsultanta na ovom projektu, a to je da edukuje i motiviše, informiše vlasnike privatnih kompanija da donesu jednu ovakvu odluku. Zašto podvlačim ovo vlasnike? Veoma čest slučaj u privatnim kompanijama, a neretko i u u državnim kompanijama odnosno, u javnim preduzećima, jeste da se interesi vlasnika i menadžera razilaze. Mogu da zamislim da menadžment u privatnoj kompaniji može da na neki način ne bude blagonaklon ovoj ideji. Zašto? Pa to će povećati obaveze menadžmenta, a povećaće i kontrolu performansi tog menadžmenta i to javno,. Kako to? Pa tako što treba imati na umu, što je moguće potrebno istaći, a to je da je Berza multilateralno anonimno tržište. Dakle tamo postoji samo jedan jezik kojim se komunicira, to je esperanto koji se zove cena, pri čemu vi ne znate odakle je onaj koji izgovara te esperanto reči, odnosno ispostavlja cenu, i vi pri tom i ne znate koliko je učesnika istovremeno prisutno. Zbog toga berze kao takve i dalje opstaju i dalje žive i zbog toga jesu blagotvorne za sva društva, za sve razvijene ekonomije. Zato što na nearbitraran i objektivan način učešćem direktno zainteresovane investicione javnosti i njihove komunikacije ovim esperantom jezikom zvanim cena (ponude i tražnje) međusobno komuniciraju i utvrđuju vrednosti imovine kompanija.

Da li društva sa ograničenom odgovornošću potpadaju pod krug pravnih lica podobnih za učešće u ovom projektu?

Upravo to i jeste cilj. Dakle, ciljna grupa su društva sa ograničenom odgovornošću sa ambicijom da u perspek-tivi promene pravnu formu u akcionarska društva. Na neki način, pravnički posmatrano ili legistlativno posmatrano cilj ovog procesa je promena pravne forme! Ekonomski i drugi ciljevi su drugi, ali sa aspekta registracije preduzeća i forme odnosno oblika njegovog organizovanja on iz DOO prerasta u AD.

Mi govorimo o DOO i AD društvima dok u engleskom govornom području može se reći non public ili public company. Dakle, tamo se koriste termini koji odmah ukazuju na to šta je dostupno kompaniji, a šta nije. Dakle, ako je nejavno postoje registri i minimum osvežavanja izveštaja koji je zakonom propisan na jedanput godišnje, dok, ukoliko je preduzeće javno onda, ukoliko govorimo samo o su

finansijski izveštaji oni su dostupni od kvartalnih do godišnjih, a, ukoliko govorimo o drugoj vrsti izveštaja, mi znamo kada je skupština akcionara i šta je na njenom dnevnom redu, znamo kada se donose odluke o raspolaganju imovinom velike vrednosti bez obzira, da li smo akcionari tog društva ili ne. Dakle, javnost je jednaka investicionoj javnosti. Jer investicionom javnošću se ne smatraju samo oni koji su akcionari, već i oni koji akcionarima mogu postati, a to smo svi dakle, svi možemo, koliko god „imali u džepu,“za to što imamo, da kupimo neki minimum akcija, što nas automatski repozicionira iz pozicije koja nema direktnu vezu sa kompanijom do suvlasnika kompanije. Dakle to je jedan klik – kod DOO to nije slučaj.

Pretpostavimo da sam ja pravnik u nekom DOO i da imam zadatak da, ne direktoru, već vlasniku, članu društva predstavim ovu ideju, odnosno program. Šta bi ja trebalo da preduzmem, da li treba da kontaktiram Beogradsku bezu ili...?

Pre svega, vlasnik donosi ovakvu odluku. Posao pravnika ovde je relativno složen, veoma često se za realizaciju celog ovog procesa angažuju profesionalci, bilo iz reda konsultanata, bilo specijalizovanih advokatskih kancelarija, koje tada vrše pripremu svih akata i dokumenata koje jedno akcionarsko društvo u skladu sa zakonom treba u tom smislu da ima. U tom smislu dakle, to je jedan složen proces, gde jedna osoba taj proces ne može da iznese i koji podrazumeva početak komunikacije sa nekim institucijama sa kojima kao pravnici u nejavnim društvima, odnosno u DOO-ovima nisu imali kontakt. Za početak, Komisija za hartije od vrednosti, Centralni registar hartija od vrednosti, Berza, brokerske kuće, itd. Dakle, postoji sijaset novih relacija koje se odnose na realizaciju procesa inicijalne javne ponude, a koja imaju svoj odraz na pravnom nivou u procesu realizacije, nakon što se odluka donese najpre na ekonomskom nivou. Deo realizacije podrazumeva niz složenih radnji i na ekonomskom i na pravnom i na finansijskom nivou itd.

Koliko će trajati ovaj proces, odnosno koliko traje u zemljama koje su ga već sprovodile?

Taj proces u zemljama u kojima je ovo uobičajena praksa dakle, u etabliranim tržišnim ekonomijama, a u zavisnosti od veličine kompanije i njene složenosti, traje od 6 do 9 meseci. Može da traje i 4, 5 meseci ali to je reč o zaista malim kompanijama i malim IPO, međutim ako se vratimo na primer Agrokora s početka priče, da je Agrokor u zdravom stanju, dakle, proces pripreme IPO-a u jednom takvom konglomeratu bi trajao, pa možda i godinu dana, zato što su pripreme dubinske, sveobuhvatne, po svim nivoima, ne samo menadžmenta i upravljanja nego obuhvataju i obimne i vremenski zahtevne konkretne aktivnosti i izradu finalnih dokumenata.

Ukoliko bi jedna kompanija, time što privuče dodatni kapital i uslovno rečeno poraste, stekla dominantan položaj na releveantnom tržištu i time eventualno ugrozila svoje konkurente, da li bi eventualno Komisija za zaštitu konkurencije imala ovlašćenje da reaguje i štiti konkurenciju (npr. odlučivanje o koncentracijama)?

Ukoliko bi kao plod tržišne utakmice neki konkurenti zaostali u toj utakmici onda ja ne vidim da to može da bude bilo kakva povreda koja bi iziskivala zaštitu Komisije za zaštitu konkurencije. Jer čemu onda tržišna utakmica ako svi treba da budemo jednaki, ako svi trebada budemo jednako loši i da o tome brine Komisija za zaštitu konkurencije, ali čini mi se da pravila igre nisu tako postavljena. Dakle, ovo je prosto tržišna aktivnost, ovo je inventivnost u finansijskom smislu, a donosi rezultat. Zbog čega bi neko trpeo posledice ako ne mora od strane nekog regulatornog tela.

I između ostalog, jedna od veoma važnih stvari u vezi sa projektom IPO Go! – Izađi na berzu, što je posebno ističem, jeste da se ovime faktički gađa najinovativniji deo privatnog sektora. Jer suštinski samo inovativne kompanije mogu da privuku pažnju investitora . Ukoliko nisu inovativne, one upadaju u ovu grupu gde su svi jednake visine, „podšišani svi na isti način“, i svi su jednako dobri ili jednako loši. Inovativne kompanije odskaču i zbog toga su one interesantne investitorima, a da bi bile još bolje i da bi realizovale inovacije koje su pripremile, drugim rečima, da bi na postavljenim krilima mogle i da „polete“, investitori tu dođu kao gorivo koje puni njihov rezervoar. Ne vidim da Komisija za zaštitu konkurencije treba da „izbuši rupu u rezervoaru da bi svi ostali na pisti“.

Ukoliko bi neko privredno društvo htelo da bude investitor, domaće društvo koje ima višak kapitala...

Mnoga privredna društva u Srbiji imaju višak kapitala. Čak i mnogi pojedinci imaju višak kapitala. I jedni i drugi u vremenu ekstremno niskih kamatnih stopa se susreću sa jednom veoma veoma velikom enigmom „gde da parkiraju višak”, s obzirom da „parkinzi“ koji su danas dostupni faktički ne donose nikakvu naročitu korist. Sad ću da vas vratim na sam početak.

Alokacija kapitala iz tačaka manje u tačke veće efikasnosti, to drugim rečima znači kapital pomeriti iz tačaka u kojima sedi i ništa ne radi u tačke u kojima donosi i generiše prinos. Tome služi višak kapitala.

O budućim projektima Beogradske berze...

Nova strategija Beogradske berze najlakše se vizuelizuje kao lanac sa tri karike.

Mi iz onoga što donosimo iz perioda do pre tri godine donosimo samo treću poslednju kariku, a to je zvanični listing - Prime Listing, Standard Listing i Smart Listing, to je treća karika na nivou na kojem je zatečena. Da bi ta treća karika mogla da živi i da bi celo tržište moglo da živi mi smo instalirali još dve karike koje prethode toj karici. Ova o kojoj smo govorili je na poziciji broj dva, i tiče se IPO-a privatnog sek tora, a početna karika koja se instalira upravo ovih dana je karika equity crowdfunding. Ako je IPO Go! - Izađi na berzu projekat namenjen srednjim i velikim privatnim kompanijama, onda je eqity crowdfunding ta prva karika koja prethodi IPO Go! – Izađi na berzu i koja je zapravo namenjena mikro i malim preduzećima poznatijim kao startapovi (start up). S obzirom da oni imaju problem kratke istorije i nepotpunih finansijskih knjiga, dosadašnjeg kratkog roka poslovanja, za njih su banke uglavnom nedostupne, a banke i kada bi htele same imaju regulatorna ograničenja u smislu percepcije rizika. Ako takve kompanije nemaju mogućnosti da se zaduže, a nemaju ni sopstvenih izvora epilog je jasan. Upravo zato na svetu cveta jedan novi koncept - crowdfunding, odnosno, equity crowdfunding.

Beogradska berza je početkom tekuće godine zaključila ugovor sa jednim od globalnih lidera u crowdfunding industriji, koji je i dobitnik nagrade za najbolju Fintech kompaniju u 2017. godini. Rešenje koje ćemo u veoma bliskom periodu ponuditi srpskim startapovima je finansiranje na platformi koja je u velikoj meri nalik berzanskoj, a koja je specijalno dizajnirana i regulatorno dostupna za prikupljanje kapitala upravo startapovima.Naša ideja je da se, kao produkt te strategije, prirodnom selekcijom regrutuju kompanije za drugu kariku strategije – odnosno one kompanije koje će proći kroz IPO i doći do one treće karike, a to je najkvalitetniji segment tržišta Prime Listing . Tako da faktički imamo jednu horizontalnu liniju koja se proteže od mikro preduzeća, dakle od startapova, odnosno od nastanka kompanija, do zrelih kompanija, čiji se kapital meri milijardama eura, dolara, čega god.

Kada kažemo crowdfunding mislimo na doo?

Tako je, koja će i nakon crowdfunding procesa ostati DOO, da bi tek ukoliko prežive i porastu bili kandidati da iz DOO pređu u AD. A zašto će biti prirodni kandidati? Pa zato što će u ovoj fazi prikupljanja kapitala putem equity crowdfundinga naučiti da je jako zdravo biti otvoren i iskren prema investitorima i tržištu, jer ako si otvoren i iskren prema investitorima i prema tržištu onda možeš da računaš da ćeš od istih tih investitora na istom tom tržištu moći da dobiješ kapital kojim ćeš finansirati ono što si i obećao da ćeš finansirati, a ako prevariš, u ovu narednu fazu nikad doći nećeš. I to je draž tržišta.

I sad kad govorimo o ovome, ponovo, od početka, o Poljskoj i Mađarskoj, vidite koji je put potrebno prevaliti da bi neko nacionalno tržište steklo reputaciju atraktivnog tržišta, da bi steklo reputaciju poverenja. I tamo su se dešavali verovatno različiti skandali. Ali tržište je sačuvalo poverenje, jer ključni mehanizmi funkcionišu. Mi se ovde u ovom trenutku za ovo borimo zajedno sa EBRD i PwC, doduše i sa nekim stejk holderima, kao inekim od banaka koje neću imenovati,

Istovremeno, nezgoda u poziciji berze u Srbiji je što smo mi ogledalo na koje se može „baciti kamenom“ ko želi, pa tako veoma često možemo da čujemo primedbe za neke neuspešne privatizacije. Nažalost, nijedna privatizacija ni dobra, ni loša u Srbiji se nije desila na Berzi.

eeee

Od koga očekujete da će biti najzainteresovaniji investitori?

Od države se nigde ne očekuje da bude investitor u privatne kompanije, tako ni ovde, mi očekujemo da će banke, dobrovoljni penzioni fondovi, investicioni fondovi, znači društva koje se bave investiranjem biti najznačajniji investitori. Tu su i osiguravajuća društva, lizing kompanije, profesionalni investitori, ali i fizička lica.

Ako bi bila doneta pozitivna politička odluka, da li bi neko javno preduzeće, koje posluje dobro i obavlja npr. komunalnu delatnost, moglo da „pođe putem“ ove transformacije i finansiranja?

Najbolji dokaz koliko je važno biti javno prisutan i poslovne događaje i finansijske izveštaje činiti dostupnim javnosti jesu dve najlikvidnije hartije u ovom trenutku na Beogradskoj berzi - Aerodrom i NIS. Kada je u pitanju Aerodrom mnogi će se pohvaliti postignutim rezultatom, o konkursu za izbor koncesionara, a ja bih potpuno neskromno dodao da je kontribucija berze kao institucije u tom procesu bila veoma značajna.

Dakle, te dve kompanije su najbolji primer koliko dostupnost informacija blagotvorno deluje na vrednost kompanije, čak i kada su poslovni ambijent i ostale okolnosti nepovoljni po samo preduzeće. Iz tog razloga mi željno očekujemo listiranjeTelekoma Srbije, kao i Elektroprivrede Srbije. I na isti način na koji smo bili dobar berzanski dom Aerodromu Nikola Tesla i Naftnoj industriji Srbije i još uvek jesmo tim kompanijama, na isti način bili bismo i dobar „dom“ i Telekomu i Elektroprivredi Srbije.

...možda bi bilo dobro uraditi pre prodaje ovih privrednih subjekata?

Naravno, postavlja se pitanje i treba li razmišljati i samo isključivo o prodaji. Zašto? Zato što i Telekom i EPS dokapitalizaciju ne vrše državnim novcem nego vrše novcem investitora i imaju novo gorivo za borbu u tržišnoj utakmici, bez povećanja dugova, opterećenja budžeta itd. Na primer, Dojče Telekom (Deutsche Telekom) je pre 40-50 godina bio 100% vlasništvo Nemačke, pa je u niz sukcesivnih iteracija koje su trajale nekoliko decenija nemačka država svedena na nivo manjinskog vlasnika. U međuvremenu je kvazi privatizacija obavljena upravo dokapitalizacijama na tržištu, puštajući nove investitore unutra koji su doneli svež kapital. Zašto? Da bi imali danas Dojče Telekom kakav jeste, dakle, ekstremno jak igrač na tržištu koji mora da se pita za bilo šta šta se na evropskom telekomunikacionom tržištu dešava. Dakle, pored Dojče Telekoma ne možete da prođete „neokrznuti“.

Znači transparentnost stvara benefite na svim poljima?

Tako je.