Prilagođavanje zaposlenih i poslodavca na uslove rada tokom pandemije

Obzirom na trajanje pandemije skoro godinu i po dana, da li se broj radnih sporova povećao ili je opao? Svedoci smo promenjenih okolnosti u kojima su se našli zaposleni i poslodavci, kako je to uticalo na broj radnih sporova u odnosu na stanje pre pandemije?

Pandemija COVID-19 je nesporno imala negativnog uticaja na poslovanje velikog broja privrednih društava, koja su na to odgovorila racionalizacijom poslovanja i smanjenjem troškova. Kao posledica toga je i značajno povećanje broja radnih sporova kojima radnici nastoje da svoja prava ostvare sudskim putem.

Usled toga dolazi do opterećenja samog pravosudnog sistema, naročito u Beogradu, tako da se ročišta zakazuju sa velikim razmacima, dugo se čeka na donošenje rešenja i odluka, a što sve negativno utiče na pravnu sigurnost. Konačno, ne treba zanemariti ni činjenicu da je tokom prvih meseci pandemije bio potpuno obustavljen rad sudova što je sigurno uticalo na njihovu efikasnost.

Država je donela set propisa kojima se obezbeđuje određeni vid državne pomoći privrednim subjektima u Republici Srbiji.

Jedan od uslova za dobijanje pomoći bila je zabrana smanjenja broja zaposlenih. Da li smatrate da navedeni propisi i pomoć mogu dovesti do smanjenja broja nezaposlenih i nakon završetka pandemije?

Propisi koji su doneti u cilju pružanja državne pomoći privrednim društvima su imali pozitivne efekte na privredu pa samim tim i na status zaposlenih. Iz razgovora koje smo imali sa HR timovima, može se zaključiti da je državna pomoć sigurno u nekim slučajevima bila slamka spasa za jedan broj zaposlenih.

Naročito je bila značajna odredba koja je zahtevala da se održava stalan broj zaposlenih u određenom vremenskom periodu od strane korisnika državne pomoći.

Trebalo bi razmisliti i o modalitetima državne pomoći i posle pandemije s obzirom na to da se sada susrećemo i sa energetskom krizom i ogromnim povećanjem cena sirovina. Ipak, moramo imati u vidu činjenicu i da preterana državna intervencija u privredi takođe nije prihvatljiva.

Da li su radni sporovi iznedrili neki od specifičnih slučajeva koji bi predstavljali novinu u praksi?

Ono što je značajna karakteristika radnog prava je njegova dinamičnost, neprestana evolucija i razvoj.

Uloga sudske prakse je samim tim veoma značajna i neophodno ju je konstantno pratiti, budući da su odluke suda ključne za pravilno razumevanje odredaba Zakona o radu. Od nekih poslednjih primera, masovni rad od kuće je iznedrio i novu problematiku sa kojom se susreću zaposleni i poslodavci.

Imali smo situaciju da zaposleni zloupotrebljavaju rad od kuće koja se manifestuje na različite načine. U jednom od poslednjih primera zaposleni koji je obavljao rad kod jednog poslodavca, paralelno je zasnovao radni odnos i kod drugog.

Sistem evidentiranja CROSO je identifikovao dve prijave za istog zaposlenog po istom osnovu (radni odnos) te su neregularnosti u ponašanju zaposlenog utvrđene i sankcionisane.

Pandemija je donela prilagođavanje kako zaposlenih tako i poslodavaca, mogućnost uvođenja minimalne zarade, skraćivanje radnog vremena za subjekte koji ne mogu zbog prirode posla da obezbede rad od kuće, dok su sa druge strane mnogi privredni subjekti koji to mogu da obezbede svojim zaposlenima odredili rad od kuće, koji pre pandemije nije bio tako čest slučaj, pa samim tim u praksi nije bio uobličen. Kako cenite da se to odrazilo na obe strane u odnosu na broj radnih sati, u odnosu na efektivan rad?

U početku je rad od kuće posmatran kao jedan efikasan i moderan način obavljanja poslova za sve delatnosti koje nisu konkretno vezane za određenu lokaciju.

Međutim, vremenom je takav rad pokazao i svoje negativne strane. Zaposleni su izgubili pojam o radnom vremenu i imali su problem da razdvoje radno i slobodno vreme. U poslednje vreme sve su brojniji zahtevi da se obezbedi povratak u kancelarije.

Sa druge strane, prelazak na online rad je smanjio troškove poslovanja i omogućio uštedu resursa.

Biće interesantno videti da li će se po završetku pandemije sve vratiti na staro ili će se i dalje nastaviti sa različitim modalitetima fleksibilnijeg rada.

Kako vidite položaj zaposlenih i poslodavaca u praksi?

Odgovor na ovo pitanje zavisi dobrim delom od vrste delatnosti, a koja utiče na uslove rada i položaj zaposlenih. Nesumnjivo su neke delatnosti profitirale od “nove realnosti” te je u tim sektorima i mnogo bolji položaj zaposlenih. Sa druge strane, zaposleni koji obavljaju poslove u delatnostima koje su najviše pogođene su i sami “žrtve” pandemije.

Inače, Zakon o radu nije stavio u istu ravan zaposlenog i poslodavca jer su im i uloge drukčije. Sudska praksa je često na strani ekonomsko slabije strane i tu ima korektivnu ulogu. Ono što predstavlja izazov je naći granicu između kontrole zakonitosti i činjenice uvek da poslodavci imaju ustavom garantovanu slobodu organizovanja svog poslovanja.

U poslednje vreme aktuelna su nova pravila o zdravstvenom osiguranju, prema kojima poslodavac nema pravo da zna od čega mu zaposleni boluje, već je dovoljno da u rubrici gde se upisuje dijagnoza stoji: bolest, povreda na radu, nega deteta ili profesionalna bolest. Kakav je Vaš stav po tom pitanju?

Izuzetno je teško napraviti balans između zaštite osnovnih ljudskih prava zaposlenih sa jedne strane, a sa druge strane pružiti zaštitu poslodavcima od eventualne zloupotrebe ovih prava od strane zaposlenih (a kojih u praksi ima mnogo). Nova pravila iz zdravstvenog osiguranja su posledica razvoja jedne posebne grane prava koja se bavi zaštitom podataka o ličnosti.

Sa druge strane, moramo biti svesni da to otvara mogućnost veće zloupotrebe od strane zaposlenih tako da je deo odgovornosti na zdravstvenom sistemu, odnosno na lekarima koji odobravaju odsustva sa rada i kada za to ne postoje uslovi.

Posle tri godine od početka primene zakona o pojednostavljenom angažovanju na sezonskim poslovima u poljoprivredi, šumarstvu i ribarstvu, Vlada je odlučila da novim zakonom proširi mogućnost radnog angažovanja bez zasnivanja radnog odnosa i na druge sektore. To su, pre svega, građevinarstvo, ugostiteljstvo, turizam i pomoć u kući. Da li smatrate da će proširivanjem navedenih oblasti opasti broj zapošljavanja “na crno”?

Mislim da cilj ovih zakona svakako i jeste da se smanji broj lica koja rade, a nisu prijavljena. To se najviše vidi po tome što pomenuti zakon reguliše oblasti privrede u kojima je zapošljavanje na “crno”, nažalost, uobičajena pojava.

Svakako, mislim da se poslodavci sve više trude da u svakoj pojedinosti obavljaju rad u skladu sa zakonom, a što ovi propisi i dodatno olakšavaju i daju razne mogućnosti poslodavcima, tako da se nadam da će isti dovesti do smanjenja broja lica koja nisu prijavljena.

Da li su novonastale okolnosti dovele do promena rada advokata, odnosno da li je rad advokata otežan u velikoj meri i šta biste želeli da se promeni po tom pitanju?

Novonastale okolnosti su neminovno dovele i do promena u radu advokata. Smanjili smo lične kontakte i u velikoj meri se prebacili na online sastanke preko različitih sistema komunikacija.

S obzirom na to da je upotreba različitih aplikacija postala standard i kod nas, trebalo bi razmisliti i o modernizaciji komunikacije sa sudovima i državnim organima.

Pouka pravnicima u privredi...

Ko se odluči za rad u privredi mora da bude svestan da je ušao u jedan dinamičan proces koji traži usavršavanje i konstantan rad na sebi. Moramo da budemo spremni da paralelno sa razvojem pravnih znanja razvijamo i druge veštine stalno prateći razvoj novih tehnologija.

To nekada može biti veoma naporan proces, ali nas konstantan rad na sebi čini boljim pravnicima ali i ljudima.