ZAKONI O BEZBEDNOSTI HRANE I O ZAŠTITI POTROŠAČA: Prava potrošača u slučaju povlačenja proizvoda sa tržišta

U domaćoj i regionalnoj javnosti relativno često odjekne vest da je određeni prehrambeni proizvod povučen sa tržišta, te se postavlja pitanje koja prava potrošači imaju u ovim okolnostima. U nastavku sledi analiza osnovnih prava potrošača regulisana domaćim zakonodavstvom. Pitanje koje je postavljeno je prilično kompleksno, te zaštita koja se nominalno obezbeđuje potrošačima u praksi može biti teško sprovodova.

Povlačenje prehrambenih proizvoda sa tržišta je regulisano članom 33. Zakona o bezbednosti hrane ("Sl. glasnik RS", br. 41/2009 i 17/2019), kojim je u stavu 1) propisano da ako subjekt u poslovanju hranom, kada ta hrana više nije pod njegovom neposrednom kontrolom, osnovano sumnja ili utvrdi da je u bilo kojoj fazi proizvodnje, prerade i prometa nastala povreda propisanih uslova bezbednosti hrane, dužan je da odmah pokrene postupak za povlačenje predmetne hrane iz prometa i o tome obavesti Ministarstvo poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede, odnosno Ministarstvo zdravlja. Pojam povlačenja proizvoda nije regulisan pomenutim zakonom, već Zakonom o opštoj bezbednosti proizvoda ("Sl. glasnik RS", br. 41/2009 i 77/2019). Zakon o opštoj bezbednosti proizvoda razlikuje pojam opoziva i pojam povlačenje proizvoda. Pod pojmom opoziva proizvoda se podrazumeva svaka aktivnost ili mera kojom se vrši povraćaj opasnog proizvoda koji je proizvođač ili distributer već isporučio ili učinio dostupnim potrošačima i drugim korisnicima. Sa druge strane, pojam povlačenja proizvoda je definisan kao svaka aktivnost ili mera kojom se sprečava distribucija, izlaganje ili nuđenje opasnog proizvoda koji je na tržištu.

Dakle, osnovna razlika između ova dva pojma se odnosi na činjenicu da li je proizvod došao do potrošača ili je u statusu distribucije, odnosno prometa. Međutim, kako se u realnim životnim okolnostima ne može isključiti mogućnost da proizvod za koji je doneta odluka da se obustavi njegova distribucija i dalji promet, ipak došao do potrošača, članom 33. stav 2) Zakona o bezbednosti hrane je propisano da ako je hrana iz stava 1. ovog člana došla do potrošača, subjekt u poslovanju hranom je dužan da na efikasan i precizan način, informiše potrošača o razlogu povlačenja hrane i, ako je to neophodno, zahteva od potrošača povraćaj hrane koja mu je već isporučena, ako se drugim merama ne može postići visok nivo zaštite zdravlja.

Stoga se može zaključiti da u slučaju povlačenja proizvoda sa tržišta osnovno pravo potrošača jeste da bude informisan o tačnom razlogu povlačenja. Ukoliko potrošači smatraju da nisu dovoljno informisani o razlogu povlačenja proizvoda mogli bi da se obrate nadležnom Ministarstvu podnošenjem zahteva za pristup informacijama od javnog značaja (s obzirom na to da bi proizvođač o ovim činjenicama trebalo da obavesti i nadležna ministarstva).

Zatim, iz citirane odredbe člana 33. Zakona o bezbednosti hrane dalje se zaključuje da potrošači imaju ne pravo, već obavezu da vrate povučeni proizvod, ukoliko je to zahtevao subjekt u poslovanju hranom. Na ovom mestu se dolazi do bitne stavke uređenja zaštite potrošača, jer u ovom slučaju postupak vraćanja proizvoda ne treba poistovećivati sa procedurom reklamacije proizvoda koji je regulisan Zakonom o zaštiti potrošača ("Sl. glasnik RS", br. 88/2021). Ovo je bitno naglasiti, jer se u praksi može očekivati da većina potrošača nema fiskalni račun za kupljeni prehrambeni proizvod. Ukoliko bi se na opisanu situaciju primenila pravila o postupku podnošenja reklamacije, tada potrošač koji nema fiskalni račun ili drugi dokaz o kupovini konkretnog proizvoda ne bi mogao da zahteva povraćaj novca i da vrati proizvod (videti član 55., stav 5) Zakona o zaštiti potrošača). Međutim, ovde treba imati u vidu da je povlačenje proizvoda sa tržišta mera opšteg karaktera, kojom se ne štiti individualni potrošač, kao što je to slučaj sa postupkom reklamacije kupljenog proizvoda, već se može reći da ima za cilj zaštitu javnog zdravlja, kao segment opšteg javnog interesa. Takođe, kako je navedeno, u slučaju povlačenja proizvoda potrošač ima ne samo pravo, već i obavezu da vrati proizvod (zakon upotrebljava termin “zahteva od potrošača povraćaj hrane”), kako bi se sprečila mogućnost da nebezbedan proizvod bude konzumiran. Otuda, činjenica da na ambalaži stoji sporni serijski broj proizvodnje bi trebalo da bude dovoljna za pravo potrošača da predmetni proizvod vrati. Pravo na povraćaj proizvoda bi trebalo da bude predmet regulisanja međusobnog odnosa proizvođača sa trgovinskim lancima u kojima se proizvod prodaje u maloprodaji, na način da je proizvod iz sporne serije moguće vratiti u bilo kom maloprodajnom objektu, gde se inače proizvod distribuira, uz povraćaj određene maloprodajne cene, koja zbog činjenice da se može razlikovati u različitim maloprodajnim mestima, treba da odgovara minimalno prosečnoj maloprodajnoj ceni. Ukoliko bi se insistiralo da se proizvod može vratiti samo uz prikaz fiskalnog računa i isključivo u maloprodajnom mestu gde je kupljen, tada bi, barem se čini, došlo do zamena dva pomenuta instituta zaštite potrošača, a to su prava na reklamaciju i prava povodom povlačenja proizvoda.

Pored navedenog, kao pitanje koje se dodatno postavlja jeste da li potrošači imaju pravo na naknadu štete. Odgovor je da, ali pod određenim uslovima.

U ovom slučaju je najpre potrebno razlikovati naknadu materijalne (na primer, lečenje ili gubitak prihoda od rada usled bolovanja) i nematerijalne štete (na primer, pretrpljen strah zbog konzumacije spornog proizvoda).

Kod naknade materijalne štete kao sporna tačka se javlja pitanje da li je odgovornost proizvođača subjektivna ili objektivna. Da bi se dao odgovor na postavljeno pitanje potrebno je prethodno utvrditi da li se prehrambeni proizvod može smatrati “pokretnom stvari” u smislu Zakona o zaštiti potrošača koji uređuje objektivnu odgovornost proizvođača za stvari sa nedostatkom. Pod ovim pojmom podrazumeva se “pokretna stvar koja je odvojena ili ugrađena u drugu pokretnu ili nepokretnu stvar uključujući energiju koja je proizvedena ili sakupljena za davanje svetlosti, toplote ili kretanja” (čl. 5, st. 1, tačka 14 Zakona o zaštiti potrošača). Objektivna odgovornost proizvođača bi podrazumevala da je potrošač u sporu u obavezi da dokaže da je konzumirao proizvod (što samo po sebi nije lak zadatak, jer račun da je proizvod kupljen ne dokazuje da je određeno lice zaista i konzumiralo proizvod) i da je kao posledicu te konzumacije imao materijalnu štetu. Potrošač ne bi morao da dokazuje da je kompanija kriva za propust u proizvodnji, niti bi kompanija po ovom osnovu mogla da se brani. Ukoliko se ne bi primenjivala pravila o odgovornosti proizvođača za stvari sa nedostatkom, tada bi shodno opštim pravilima kompanija od tužbe mogla da se brani, osim negiranjem postojanja štete dodatno i time da nije kriva za propust koji se dogodio (s obzirom na to da ukoliko potrošač dokaže postojanje štete i uzročnu vezu sa spornim proizvodom, krivica za učinjeni propust se pretpostavlja, te je na kompaniji da obori pretpostavku). Imajući u vidu da su pravila o odgovornosti proizvođača sa stvari sa nedostatkom u Zakonu o zaštiti potrošača uređena po ugledu na Direktivu EU (85/374/EEZ), ukoliko bi se sledilo objašnjenje koje daje sama Direktiva, pod pojmom proizvoda bi se podrazumevala svaka pokretna stvar koja je rezultat industrijske proizvodnje. Upravo je to bio razlog zbog čega su Direktivom EU, ali i prethodnom Zakonom o odgovornosti proizvođača sa stvari sa nedostatkom, iz ovog pojma bili isključeni osnovni poljoprivredni proizvodi (proizvodi iz zemljišta, stočarstva i ribarstva), dakle oni proizvodi koji nisu rezultat industrijske proizvodnje. Zakon o potrošačima koji trenutno uređuje ovu materiju ne sadrži isključenje koje je poznavao prethodni zakon, već samo sadrži određenje pojma pokretne stvari kako je napred navedeno. Svakako potrošačima i proizvođačima ostaje da jačinom svojih argumenata sudu daju obrazloženje da li se prehrambeni proizvod može smatrati “pokretnom stvari” u smislu odgovornosti proizvođača za stvari sa nedostatkom, ili je ovaj pojam ipak rezervisan za “tehničku robu”.

Ono što je takođe bitno pomenuti jeste činjenica da je kupljen proizvod koji pripada spornoj seriji, sama za sebe ne podrazumeva da je konkretan proizvod imao nedostatak, što bi takođe moralo da se dokaže. Dakle, možemo reći da pripadnost određenoj seriji stvara samo pretpostavku da proizvod možda ima nedostatak, ali da je li zaista tako moralo bi da se dokaže. Takođe, veoma je bitno da se dokaže i u kom momentu je proizvod konzumiran, da li pre ili nakon obaveštenja proizvođača upućeno javnosti da se prehrambeni proizvod povlači, jer ukoliko se konzumacija dogodila nakon upućivanja javnog obaveštenja, proizvođač bi mogao da se pozive na doprinos oštećenika nastanku štete, što kod oba osnova odgovornosti može uticati na osnovanost zahteva, jer se ne može isključiti mogućnost da određeno lice nakon saznanja za postojanje nedostatka namerno konzumira proizvod kako bi stvorio uslove za isticanje zahteva za naknadu štete (primarno nematerijalne). U ovom slučaju uzrok štete ne bi poticao od nedostatka, već svesne namere oštećenog da konzumira proizvod. Da li bi ovo pitanje moglo postati relevantno u postupku, zavisi od vremenskog perioda između davanja javnog saopštenja i momenta konzumacije proizvoda, kao i okolnosti na koji sve način je javno saopšteno da je proizvod povučen. Navedeno dovodi i do ključne tačke, a to je dokazivanje da je proizvod zaista konzumiran, u kom trenutku i da je materijalna šteta (na primer, lečenje usled trovanja) posledica upravo konzumacije proizvoda, a ne nekog drugog uzroka, što bi moralo da se utvrdi veštačenjem.

Sa druge strane, kada je reč o odgovornosti za nematerijalnu štetu (što bi izvesno bio najčešći zahtev na ime pretrpljenog straha, jer je reč o “neuhvatljivoj” kategoriji, koja bi se moga zasnivati samo na pukoj tvrdnji potrošača), posebna pravila o objektivnoj odgovornosti proizvođača za stvari sa nedostatkom nisu opcija, jer Zakon o zaštiti potrošača u čl. 59., stav 2) propisuje da se u ovom slučaju naknada ostvaruje u skladu sa opštim pravilima Zakona o obligacionim odnosima. Otuda, u ovom slučaju bi se primenjivala opšta pravila o subjektivnoj odgovornosti šta štetu, što podrazumeva da bi se sud morao baviti i utvrđivanjem krivice proizvođača za nastali nedostatak. Svakako ne treba isključiti mogućnosti da bi tužilac isticao da šteta potiče od opasne delatnosti ili stvari. Međutim, izvesno je da bi takva argumentacija teško opstala. Proizvodnja prehrambenih proizvoda mogla bi se okarakterisati kao opasna delatnost, ali u ovom slučaju šteta ne bi nastala kao posledica sprovođenja proizvodnog procesa, već gotovog proizvoda kao pokretne stvari. Sa druge strane, gotov prehrambeni proizvod bi se teško uklopio u definiciju opasne stvari iz Skice prof. Konstantinovića - pokretna ili nepokretna stvar koja položajem, upotrebom ili samim postojanjem stvara povećanu opasnost štete po okolinu.

Dakle, zaključak je da bi potrošači mogli da zahtevaju naknadu štete, ali taj poduhvat ne bi bio toliko jednostavan.

Izvor: Vebsajt Lawlife, dr Jovana Veličković, advokat, 30.10.2024.
Naslov: Redakcija