Načelo zakonitosti u praksi Evropskog suda za ljudska prava

Napomena:

Ovaj stručni tekst se odnosi na propise koji važe na dan njegovog objavljivanja. Svi izneti stavovi su stručni stavovi, odnosno shvatanja autora teksta, koja se baziraju na tumačenju pozitivnopravnih normi, i ne predstavljaju obavezujuće instrukcije.
Ulaskom u DEMO verziju pravne baze Paragraf Lex, možete BESPLATNO pristupiti SVIM propisima Srbije i time možete utvrditi ažurnost ovog teksta.

Za razliku od posetilaca vebsajta koji mogu bez naknade pročitati odabrane stručne tekstove koji se odnose na pozitivne propise na dan objavljivanja teksta, pretplatnici na pravnu bazu Paragraf Lex, u bazi uvek imaju dostupne tekstove koji se odnose na prethodne, nevažeće verzije propisa kao i nove komentare i druge dokumente koji se odnose na važeće propise. Isključivo pretplatnici na pravnu bazu uvek imaju pristup i ažurnim dokumentima. Baza se ažurira na dnevnom nivou.

Autor: Slavoljub Carić

Objavljeno: 06.09.2019.

Načelo zakonitosti (legaliteta) u sebi podrazumeva pre svega maksimu nullum crimen sine lege, nula poena sine lege (propisivanje krivičnih dela i kazni samo putem zakona), kao i dve zabrane - retroaktivnosti i primene analogije u krivičnom pravu. Ovo načelo koje potiče iz unutrašnjeg pravnog sistema našlo je svoju primenu i na međunarodnopravnom terenu. Tako na primer, ono je sadržano u članu 7. Evropske konvencije o ljudskim pravima ("Sl. list SCG - Međunarodni ugovori", br. 9/2003, 5/2005, 7/2005 - ispr. i "Sl. glasnik RS - Međunarodni ugovori", br. 12/2010 i 10/2015 - dalje: Konvencija) i po svojoj prirodi predstavlja apsolutno pravo (pravo od koga nije moguće odstupiti, ukinuti ga ili ograničiti ga, ni u vanrednim okolnostima).

Član 7. Konvencije sadrži dva stava. U prvom stavu se navodi da se niko ne može smatrati krivim za krivično delo izvršeno činjenjem ili nečinjenjem koje, u vreme kada je izvršeno, nije predstavljalo krivično delo po unutrašnjem ili međunarodnom pravu. Isto tako, ne može se izreći stroža kazna od one koja je bila propisana u vreme kada je krivično delo izvršeno. Ovaj prvi stav upućuje na to da se propisivanje krivičnog dela može izvršiti samo zakonom, s tim što se tumačenje ovog pojma prepušta sudovima, a Evropski sud za ljudska prava u svojoj jurisprudenciji postavlja uslov i u vezi sa kvalitetom zakona (dostupnost, preciznost, predvidljivost). Takođe, druga rečenica u prvom stavu upućuje na zaključak da se on primenjuje samo onda kada je izrečena osuđujuća presuda kojom je utvrđena kazna (pod kaznom se podrazumeva, kako glavna tako i sporedna kazna).

Drugi stav člana 7 glasi: "Ovaj član ne utiče na suđenje i kažnjavanje nekog lica za činjenje ili nečinjenje koje se u vreme izvršenja smatralo krivičnim delom prema opštim pravnim načelima koja priznaju civilizovani narodi." Ovaj stav zasnovan je na idejama iznesenim u Nirnbergu za vreme suđenja vodećim članovima nacističkog režima i na izvestan način predstavlja odstupanje od striktne primene načela zakonitosti o čemu će biti reči docnije.

Princip zakonitosti je našao primenu i u drugim odredbama Konvencije, kao deo šireg principa vladavine prava. Tako se ovaj princip sreće u članu 5. stav 1. u vezi sa zakonitošću pritvora, u članu 6, kao deo prava na pravično suđenje (član 6. se više bavi krivično procesnim garancijama, a član 7. sadrži garancije na planu materijalnog krivičnog prava), kao i u odredbama čl. 8. do 11. Konvencije u vezi sa mogućnošću da dođe do ograničenja relativnih ljudskih prava, kao jedan od uslova za pravilnu primenu načela srazmernosti (pored legitimnog cilja i neophodnosti u demokratskom društvu). Ovo načelo sadržano je i u članu 15. stav 2. Konvencije, kada se državama daje mogućnost da odstupe od odredaba Konvencije, u nekim vanrednim okolnostima, ali se od garancija sadržanih u članu 7. Konvencije ne može odstupiti, čak ni u doba rata ili druge javne opasnosti (kako smo već gore istakli).

Polje primene člana 7. Konvencije

Pošto se član 7. Konvencije odnosi na polje materijalnog krivičnog prava za njegovu primenljivost veoma je važno odrediti pojam krivičnog dela. Pojam krivičnog dela za svrhu primene člana 7. Konvencije tumači se autonomno, bez obzira na kvalifikaciju koju daju nacionalna prava država članica Konvencije. Merila za to da li se neko delo može smatrati krivičnim razrađena su u slučaju Engel and Others v. the Netherlands (5100/71, 5101/71, 5102/71, 5354/72, 5370/72) i svode se na klasifikaciju dela u nacionalnom pravu, prirodu dela i stepen strogosti propisane sankcije.

U nekim posebnim situacijama mogu se uvoditi i dodatni kriterijumi za utvrđivanje pojma krivičnog dela. Tako na primer, u slučaju Rola protiv Slovenije (presuda br. 12096/14 i 39335/16 od 4.6.2019. godine), u stavu 60. ove presude, pored gore navedena tri kriterijuma, Sud je prilikom procene pitanja da li se oduzimanje dozvole podnosiocu predstavke za obavljanje posla stečajnog upravnika, može smatrati kaznom u okviru autonomnog značenja člana 7, uzeo i dodatne kriterijume - odnos između odluke u kojoj je utvrđena krivica lica i konkretne mere, te predmetnog postupka.

Isto tako važno je odrediti i pojam "kazne". Ovaj pojam ima takođe autonomno značenje i vezuje se za osudu za krivično delo. (Welch v. the United Kingdom, br. 17440/90, 9.2.1995. godine, stav 28). Pored toga, potrebno je razmotriti prirodu ili cilj mere, njenu kvalifikaciju u unutrašnjem pravu, postupke njenog donošenja i njenu težinu.

U vezi sa pojmom kazne pomenućemo i stav Suda u slučaju Rola protiv Slovenije. U stavu 63 ove presude Sud se bavi karakterom pravnih posledica osude sa stanovišta pojma kazne, na sledeći način:

"U pogledu pravnog karaktera mere po domaćem pravu, kao što je gore uočeno, ona je predviđena Zakonom o finansijskom poslovanju u odredbi čiji je cilj regulisanje profesije upravnika u stečajnom postupku… Mera stoga nije ustanovljena u krivičnom zakonu... Štaviše, Sud poštuje odluku Ustavnog suda od 1. juna 1995. godine, da iako se mera koja sprečava jedno lice da dobije dozvolu za praksu da obavlja izvesnu profesiju svodi na "pravnu posledicu" osude, ona se ne može smatrati sankcijom koja je po prirodi krivična… Imajući u vidu to što je rečeno, Sud mora da tumači koncept "kazne" na autonomni način. On stoga mora razmotriti da li neki drugi faktori… dovode do zaključka da je član 7 primenjiv u predmetnom slučaju."

Kada je reč o pravnom karakteru mere po domaćem pravu u navedenom stavu 63 presude ukazuje se na to da je ona predviđena Zakonom o finansijskom poslovanju u odredbi čiji je cilj regulisanje profesije upravnika u stečajnom postupku. Dakle, ona nije ustanovljena odredbama krivičnog zakonodavstva. Štaviše, slovenački Ustavni sud daje tumačenje, koje je prihvatio i Evropski sud za ljudska prava, a to je da, iako se mera koja sprečava jedno lice da dobije dozvolu za praksu da obavlja izvesnu profesiju svodi na "pravnu posledicu" osude, ona se ne može smatrati sankcijom koja je po prirodi krivična. Zbog toga Sud je istakao da se koncept "kazne" mora tumačiti na autonomni način. Upravo stoga Sud je za ocenu primene člana 7. u konkretnom slučaju morao da u obzir uzme i neke druge faktore.

Inače, u praksi Evropskog suda za ljudska prava razmatrana je pravna priroda različitih mera u vezi sa krivičnim postupkom u kontekstu primenljivosti člana 7. Konvencije. Tako na primer, pored gorepomenutog oduzimanja dozvole za obavljanje posla stečajnog upravnika razmatrane su i druge mere poput mera uzimanja bukvalnog brisa, a što je ocenjeno da nije predstavljalo kaznu u smislu člana 7 (Van der Velden v. the Netherlands, 29514/05, 7.12.2006.). Isti zaključak izveden je i u vezi sa obavezom učinilaca krivičnih dela protiv polnih sloboda da se upisuju u poseban registar i javljaju policiji (Adamson v. the United Kingdom, 42293/98, 26.1.1999.) ili na odbijanje zahteva za smanjenje kazne, jer se tu ne radi o pitanju izricanja kazne, već je reč o pitanju vezanom za izvršenje kazne (Grava v. Italy, 43522/98, 10.7.2003).

Sa druge strane, član 7. bio je primenljiv u slučaju automatskog poništavanja vozačke dozvole do kojeg je došlo deset godina nakon izvršenog krivičnog dela, a da u zakonu kojim je takva mogućnost uvedena nije predviđena retroaktivna primena ove mere, zbog čega je Sud ustanovio povredu načela zakonitosti. (Mihai Toma v. Romania, 1051/06, 24.12.2012.) Isto važi i za zatvor u slučaju neplaćanja novčane kazne (Jamil v. France, 15917/89, 8.6. 1995.)

Nullum crimen sine lege

Princip nulla crimen sine lege znači da niko ne sme da bude osuđen za krivično delo, ako ono, u vreme kada je izvršeno zakonom ili međunarodnim pravom nije predviđeno kao krivično delo. To podjednako važi i za krivično delo učinjeno činjenjem (komisivno), tako i za krivično delo učinjeno nečinjenjem (omisivno). To takođe važi i za trajno krivično delo (Ecer and Zeyrek v. Turkey, 29295/95 and 29363/95, 27.2001.), ali i za produžno krivično delo (Rohlena v. the Czech Republic, 59552/08, 27.1.2015.).

Iz ovog principa proističe i zabrana širokog tumačenja normi krivičnog materijalnog prava, a naročito njihovo tumačenje primenom metoda analogije. Primer za povredu člana 7. zbog primene analogije nalazimo u slučaju Baskaya and Okcuoglu v. Turkey (nos. 23536/94 i 24408/94, 8.7.1992., stav 42), u kome je kazna koja je bila propisana za glavnog urednika, tumačenjem putem analogije, izrečena i izdavaču glasila.

Ovo je naročito osetljivo pitanje u zemljama anglosaksonske pravne tradicije. U načelu, zahteva se da norma koja propisuje određeno krivično delo bude dostupna dovoljno određena i predvidiva, što se u praksi Suda ističe na sledeći način:

"Izraz 'zakon', međutim, podrazumeva kvalitativne zahteve, uključujući i dostupnosti predvidljivost. Pojedinac mora znati iz teksta relevantne odredbe, i po potrebi, uz pomoć njenog tumačenja od strane suda, zbog kojih delai propusta bi bio krivično odgovoran i koja bi kazna bila određena za izvršeno krivično delo"

(Kafkaris protiv Kipra [VV], broj 21906/04, 12.2.2008 st. 139-140, ECHR 2008).

Poseban problem u savremenom krivičnom zakonodavstvu vezan je za česte izmene krivičnih propisa, što može dovesti do neusaglašenih i nedoslednih normi, a što može uticati i na nedovoljno usklađenu sudsku praksu. Uloga nacionalnih sudova je zbog toga još važnija, a što je prepoznao i Evropski sud za ljudska prava istakavši značaj sudskog tumačenja, "pod uslovom da rezultat bude u saglasnosti sa suštinom krivičnog dela i da se može razumno predvideti". (Kafkaris v. Cyprus, 21906/04,. stav 141).

Ovo je Sud istakao i u slučaju Ruban protiv Ukrajine (presuda br. 8927/11 od 12. jula 2016. godine) u stavu 43:

"Sud podvlači da prvenstveno nacionalne vlasti, posebno sudovi, treba da reše problem tumačenja domaćeg zakonodavstva. Stoga, njegova uloga ograničena je na utvrđivanje da li su efekti takvog tumačenja u skladu sa Konvencijom..."

Nulla poena sine lege

Princip nulla poena sine lege znači da se ne može izreći stroža kazna od one koja je bila propisana u vreme kada je krivično delo izvršeno.

Ovaj princip razmotrićemo na već pomenutom primeru presude donete u slučaju Ruban protiv Ukrajine (presuda br. 8927/11 od 12. jula 2016. godine).

U konkretnom slučaju podnosilac predstavke je u julu 2009. godine osuđen za teško ubistvo više lica. Ova krivična dela su počinjena 1996. godine i tada važeći krivični zakonik iz 1960. godine predviđao je za teško ubistvo kao maksimalnu kaznu - zatvor od 15 godina ili alternativno smrtnu kaznu. Međutim, 29. decembra 1999. godine Ustavni sud Ukrajine je utvrdio da je smrtna kazna protivustavna i takva odluka je stupila na snagu danom donošenja. Tri meseca nakon toga, 29. marta 2000. godine, ukrajinska Verkhovna Rada (parlament Ukrajine) izmenila je Krivični zakonik Ukrajine, na taj način što je ukinula smrtnu kaznu i zamenila je kaznom doživotnog zatvora za krivično delo teško ubistvo. Podnosiocu predstavke izrečena je zatim kazna doživotnog zatvora.

U žalbi Vrhovnom sudu u julu 2010. godine podnosilac predstavke tvrdio je da mu je trebalo izreći blažu kaznu od 15 godina zatvora, koja je bila na snazi za krivično delo teško ubistvo u periodu od tri meseca, između odluke Ustavnog suda i izmene Krivičnog zakonika. Međutim, Vrhovni sud je potvrdio presudu iz jula 2009. godine, primetivši da je podnosiocu predstavke pravilno izrečena kazna.

Rezonovanje Suda u ovom slučaju objašnjeno je u stavu 45. iz presude u kome se kaže:

"Argumenti Ustavnog suda u njegovoj odluci od 26. januara 2011. godine i njihovo ponavljanje od strane Vlade u predmetnom slučaju ne mogu negirati činjenicu da nije bilo smrtne kazne nakon što su relevantne odredbe Krivičnog zakonika iz 1960. godine proglašene protivustavnim i izgubile važnost. Sud primećuje specifičan kontekst u kome se odigralo ukidanje smrtne kazne u Ukrajini… i prihvata da vremenski razmak nije nastao namerno. Zaista, bilo bi teško tvrditi da je zakonodavac formulaciju iz Krivičnog zakonika iz 1960. godine, koja je postojala između 29. decembra 1999. godine 29. marta 2000. godine, smatrao srazmernom kazni za ovu vrstu krivičnog cela koje je učinio podnosilac predstavke. U svetlosti prakse Suda u vezi sa čl. 7, namera zakonodavca da izvrši humanizaciju krivičnog prava i da retroaktivno dejstvo blažem zakonu je važan faktor… Iz citirane domaćeg zakonodavstva i prakse Sud ne može uočiti bio kakvu nameru zakonodavca posebno, i države uopšte, da ublaži zakon do mere za koju se zalaže podnosilac predstavke. U vreme kada je podnosilac predstavke počinio svoj zločin 1996. godine, za njega je bila zaprećena smrtna kazna. Parlament je zatim zamenio tu kaznu sa doživotnim zatvorom, što je smatrao srazmernim."

Naime, Sud je uzeo u obzir više činilaca prilikom procene da li je ukrajinski sud u konkretnom slučaju uskladio svoje tumačenje sa zahtevima iz člana 7. Konvencije. Najpre, to je specifičan kontekst u kome je Ukrajina ukinula smrtnu kaznu, a to je pristupanje Savetu Evrope, međunarodnoj organizaciji koja je kroz odredbe člana 2. Konvencije i protokola 6. i 13. uz Konvenciju ukinula smrtnu kaznu, pa se to očekuje i od njenih članica odnosno kandidata za članstvo. Stoga, Sud je zaključio da stvorena praznina u periodu između odluke Ustavnog suda i izmene Krivičnog zakonika nije učinjena namerno.

Svakako, najvažniji momenat koji je Sud uzeo u obzir je to da li je kazna od 15 godina čiju je primenu zahtevao podnosilac predstavke u ovom slučaju bila srazmerna težini učinjenog dela. S time u vezi Sud je istakao da bi bilo teško tvrditi da je zakonodavac formulaciju iz Krivičnog zakonika iz 1960. godine, koja je postojala između 29. decembra 1999. godine i 29. marta 2000. godine, smatrao srazmernom kazni za ovu vrstu krivičnog dela koje je učinio podnosilac predstavke. Ceneći sopstvenu jurisprudenciju Sud je uzeo u obzir i nameru ukrajinskog zakonodavca da izvrši humanizaciju krivičnog prava i da retroaktivno dejstvo blažem zakonu. Tumačeći nameru ukrajinskog zakonodavca, Sud je istovremeno zaključio da namera Ukrajine nije bila da ublaži zakon u meri za koju se zalaže podnosilac predstavke, te da je zamena smrtne kazne blažom kaznom doživotnog zatvora bilo srazmerno težini krivičnog dela za koje je osuđen podnosilac predstavke, zbog čega je ustanovio da nije došlo do povrede člana 7. Konvencije u konkretnom slučaju.

Do povrede principa zabrane izricanja strože kazne dolazi i onda kada nisu primenjena odgovarajuća zakonska pravila za izricanje kazne, a to je imalo za posledicu izricanja kazne zatvora u dužem trajanju od onog koje je u relevantnom slučaju bilo moguće (Gabarri and Moreno v. Spain, 68066/01, 22.7.2003.).

Princip zabrane retroaktivnosti

Retroaktivna primena krivičnog zakona koji predviđa mogućnost izricanja kazne koja je stroža od kazne propisane u vreme izvršenja krivičnog dela, predstavlja takođe povredu člana 7. stav 1. Konvencije (Scoppola v. Italy, 10249/03, 17.9. 2009., stav 109). Odredbom stava 1. člana 7. Konvencije, dakle isključuje se retroaktivnost krivičnog zakona, dok se stavom 2 istog člana retroaktivnost izričito dozvoljava pod uslovom da se radi o krivičnom delu koje je u vreme izvršenja smatrano krivičnim delom prema "opštim pravnim načelima koja priznaju civilizovani narodi".

Ako radnja ili propuštanje nisu predviđeni kao krivično delo u unutrašnjem pravu, načelo zakonitosti će biti zadovoljeno i ako su oni sankcionisani po međunarodnom pravu. Na ovakav zaključak upućuje kako prvi stav, tako i drugi stav člana 7 Konvencije, koji je zasnovan na primeni pravnih načela civilizovanih naroda. Ovakva formulacija iz Konvencije zasnovana je na članu 38. stav 1c Statuta Međunarodnog suda pravde, gde su opšta pravna načela priznata kao treći po redu izvor međunarodnog prava iza međunarodnih konvencija i običaja. To ujedno znači da se u određivanju pojma "opšta pravna načela koja priznaju civilizovani narodi" ne uzima samo praksa i zakonodavstvo članica Saveta Evrope, nego i drugih država. Ideja za unošenje ovakve formulacije zasnovana je na potrebi da se naknadno potvrde principi sadržani u presudama sudova u Nirnbergu i Tokiju i omogući retroaktivna primena domaćeg i međunarodnog prava koje se odnosilo na zločine protiv čovečnosti i ratne zločine koji su učinjeni tokom Drugog svetskog rata.

Inače, preovlađujuće je mišljenje da stav 2. člana 7. Konvencije ne bi trebalo samo vezivati za krivična dela učinjena u periodu do 1945. godine, nego i za sva ona krivična dela kojima se povređuju temeljni pravni principi. Takav stav je Sud i izneo u slučaju Kolk and Kislyiy v. Estonia (br. 23052/04) gde se radilo o zločinima protiv čovečnosti koji su počinjeni tokom 1949. godine (deportacija civila iz Estonije u SSSR).

Kompanija Paragraf svojim pretplatnicima pruža odgovore na stručna pitanja koja se odnose na tumačenje prava.

Ukoliko niste naš pretplatnik možemo da Vas uputimo na:

našu internet stranicu na kojoj smo predstavili određene subjekte kojima se možete obratiti za besplatnu pravnu pomoć
adresar advokata, gde možete pronaći stručnjaka koji će Vam pružiti advokatske ili konsultantske usluge