KRIVIČNI ZAKONIK: Objedinjena inicijativa izmenu KZ-a

Poverenik za zaštitu ravnopravnosti u okviru nadležnosti propisanih Zakonom o zabrani diskriminacije ("Sl. glasnik RS", br. 22/2009 i 52/2021) prati sprovođenje zakona i drugih propisa i inicira donošenje ili izmenu propisa u cilju unapređenja ravnopravnosti i zaštite od diskriminacije. S tim u vezi, Poverenik je u prethodnom periodu Ministarstvu pravde podneo više inicijativa sa obrazloženjem, koje su se odnosile na izmenu i/ili dopunu više odredaba članova Krivičnog zakonika ("Sl. glasnik RS", br. 85/2005, 88/2005 - ispr., 107/2005 - ispr., 72/2009, 111/2009, 121/2012, 104/2013, 108/2014, 94/2016 i 35/2019). Imajući u vidu da je izabrana nova Vlada, kao i da je Ministarstvo u ranijem periodu najavilo izmene i dopune Krivičnog zakonika, Poverenik Ministarstvu pravde podnosi ovu inicijativu.

Planom rada prethodne Vlade za 2023. godinu, za decembar 2023. godine bile su planirane izmene i dopune Krivičnog zakonika u cilju njegovog usklađivanja sa definicijom žrtve u Direktivi (2012)29 EU. Planirane izmene su između ostalog, izuzetno važne jer je u Direktivi (2012)29 EU posebno ukazano na žrtve koje mogu biti izložene diskriminaciji i viktimizaciji, kao i na činjenicu da pojedina dela upravo mogu biti motivisana mržnjom prema drugom i drugačijem. Direktiva naročito ima za cilj promovisanje prava na dostojanstvo, život, fizički i psihički integritet, slobodu i bezbednost, poštovanje privatnog porodičnog života, prava na imovinu, načela nediskriminacije, načela jednakosti muškaraca i žena, prava deteta, starijih osoba i osoba sa invaliditetom, kao i prava na pravično suđenje. U Direktivi se posebno ukazuje da nasilje usmereno prema osobi zbog njenog pola, rodnog identiteta, rodnog izražavanja ili ono koje disproporcionalno pogađa naročito osobe jednog pola, smatra se nasiljem na rodnoj osnovi. Ono za rezultat može imati psihičku, seksualnu, emocionalnu ili psihološku povredu ili ekonomsku štetu žrtve. Nasilje na rodnoj osnovi se smatra vrstom diskriminacije i kršenjem osnovnih sloboda žrtve i uključuje nasilje u intimnim odnosima, seksualno nasilje (uključujući silovanje, seksualni napad i uznemiravanje), trgovinu ljudima, ropstvo, različite oblike štetnih praksi, kao što su prisilni brak, genitalno sakaćenje žena i takozvane “zločine iz časti”. U Direktivi je istaknuto da žene žrtve nasilja na rodnoj osnovi zahtevaju posebnu pomoć i zaštitu zbog toga što postoji veliki rizik od sekundarne i ponovne viktimizacije, zastrašivanja i odmazde povezane sa takvim nasiljem. Takođe je navedeno da nasilje u bliskim odnosima je ozbiljan i često skriven društveni problem koji može da izazove sistemsku psihološku i fizičku traumu sa ozbiljnim posledicama jer je počinilac osoba u koju bi žrtva trebalo da ima poverenja, i da stoga će žrtvama nasilja u intimnim odnosima možda biti potrebne posebne mere zaštite. U Direktivi je dodatno istaknuto da su žene disproporcionalno izložene ovoj vrsti nasilja, a situacija može biti još teža ukoliko je žena zavisna od počinioca ekonomski, društveno ili u pogledu prebivališta. Direktivom je predviđeno da status žrtve u krivično-pravnom sistemu, kao i to da li žrtva može aktivno učestvovati u krivičnom postupku se razlikuje od države do države u zavisnosti od nacionalnog pravnog sistema i određena je jednim ili sa više kriterijuma koji se u nastavku navode: da li nacionalni pravni sistem obezbeđuje žrtvi pravni status strane u krivičnom postupku, da li žrtva ima zakonsku obavezu ili se od nje traži da aktivno učestvuje u krivičnom postupku, kao na primer, svedok; i/ili da li žrtva ima zakonsko pravo u skladu sa nacionalnim zakonodavstvom da aktivno učestvuje u krivičnom postupku i traži to pravo, tamo gde nacionalni pravni sistem ne obezbeđuje žrtvi pravni status strane u krivičnom postupku. Države članice treba da odrede koji od ovih kriterijuma se primenjuje kako bi se odredio obim prava propisanih ovom Direktivom tamo gde postoje reference koje upućuju na status žrtve u okviru dotičnog krivično-pravnog sistema. U Direktivi je takođe istaknuto da informacije i saveti koje daju nadležni organi, usluge podrške žrtvama i usluge restorativne pravde treba da, u onoj meri u kojoj je moguće, budu pružene žrtvi putem različitih sredstava i na način koji je razumljiv žrtvi. Pomenute informacije i saveti treba da budu pruženi jednostavnim i razumljivim jezikom. Takođe je neophodno omogućiti da žrtva bude shvaćena tokom postupka. U tom smislu, žrtvino poznavanje jezika kojim se pružaju informacije, njen uzrast, zrelost, intelektualni i emocionalni kapacitet, pismenost, i eventualna mentalna ili fizička oštećenja moraju biti uzeti u obzir. Posebnu pažnju treba obratiti na poteškoće u razumevanju ili komunikaciji do kojih može doći usled invaliditeta bilo koje vrste, kao što su oštećenje sluha ili smetnje u govoru. Na isti način, ograničenja u sposobnosti žrtve da prenese informaciju treba da bude uzeto u obzir tokom krivičnog postupka. Dakle, u Direktivi je posebno ukazano na položaj žrtava rodno zasnovanog nasilja, osoba sa invaliditetom, kao i položaj dece žrtava, srodnika žrtve i sl. Pored toga u Direktivi je istaknuto da individualna procena treba da uzme u obzir lične karakteristike žrtve, kao što su njegova ili njena starost, pol, rodni identitet i rodno izražavanje, etničku pripadnost, rasnu pripadnost, religijsko ubeđenje, seksualnu orijentaciju, zdravstveno stanje, invaliditet, rezidentni status, poteškoće u komuniciranju, vezu sa ili zavisnost od počinioca krivičnog dela i prethodna iskustva u vezi sa krivičnim delima. Mora se uzeti u obzir vrsta ili priroda krivičnog dela i okolnosti pod kojim je ono počinjeno, poput da li se radi o krivičnom delu motivisanom mržnjom, predrasudama, ili diskriminacijom, ili je u pitanju seksualno nasilje, nasilje u intimnim partnerskim odnosima, da li se počinilac krivičnog dela nalazio u pozicija da kontroliše žrtvu, da li žrtva ima prebivalište u kraju sa visokom stopom kriminala, ili u kraju pod snažnim uticajem neke kriminalne bande, ili da li je država porekla žrtve razlikuje od države članice u kojoj je počinjeno krivično delo. Kako bi se žrtve ohrabrile i kako bi im se olakšalo podnošenje krivične prijave, i omogućilo da prekinu začarani krug ponovne viktimizacije, neophodno je da žrtve imaju na raspolaganju pouzdane usluge podrške i da su nadležni organi spremni da reaguju na prijave žrtava sa uvažavanjem, na saosećajan, profesionalan i nediskriminatoran način. Ovim bi se uvećalo poverenje žrtve u krivično-pravni sistem države članice i smanjio broj neprijavljenih krivičnih dela. Profesionalci kojima se mogu prijaviti krivična dela treba da budu adekvatno obučeni da olakšaju prijavu krivičnih dela, a treba predvideti i mere kako bi se omogućilo podnošenje prijava od strane trećih lica, uključujući tu i organizacije civilnog društva. Za podnošenje prijava treba omogućiti korišćenje komunikacionih tehnologija, kao što je elektronska pošta, video snimci, ili elektronski on-line formulari.

Takođe, pored ove Direktive sa kojom je neophodno uskladiti naše krivično zakonodavstvo, Poverenik ukazuje i na činjenicu da je u aprilu mesecu 2024. godine usvojena i direktiva Evropskog parlamenta i Evropskog saveta o borbi protiv nasilja prema ženama i porodičnog nasilja[2] (2022/0066(COD) PE-CONS 33/24) čija je svrha sveobuhvatan okvir efektivne prevencije i borbe protiv nasilja prema ženama i porodičnog nasilja.

Imajući u vidu sve prethodno navedeno, Poverenik podseća i na ranije podnete inicijative ovog organa koje su prethodnih godina upućene Ministarstvu pravde a koje do sada nisu razmatrane.

S tim u vezi, Poverenik još jednom podseća da odredbe člana 178. Krivičnog zakonika (u daljem tekstu: KZ) nisu u potpunosti usklađene sa Konvencijom o sprečavanju i borbi protiv nasilja nad ženama i nasilja u porodici (Istambulska konvencija), kao i da član 179. KZ u pogledu terminologije i izdvajanja grupe lica samo po njihovom ličnom svojstvu takođe nije u skladu sa Konvencijom o pravima osoba sa invaliditetom.

Najpre ćemo pojasniti u čemu se sastoji neusklađenost člana 179. KZ. Nakon usvojenih izmena, članom 178. stav 1. Krivičnog zakonika propisano je da ko prinudi drugog na obljubu ili sa njom izjednačen čin upotrebom sile ili pretnjom da će neposredno napasti na život ili telo tog ili njemu bliskog lica, kazniće se kaznom zatvora od 5 do 12 godina, dok je odredbom člana 179. stav 1. propisano da ko nad drugim izvrši obljubu ili sa njom izjednačen čin iskoristivši duševno oboljenje, zaostali duševni razvoj, drugu duševnu poremećenost, nemoć ili kakvo drugo stanje tog lica usled kojeg ono nije sposobno za otpor, kazniće se zatvorom od pet do dvanaest godina. Iz ovako propisanih krivičnih dela, proizlazi da je osnovna razlika u tome da li je pasivni subjekt mogao da pruži otpor u konkretnom slučaju. Imajući u vidu citirane odredbe Poverenik ukazuje da je terminologija koja se koristi u članu 179. Krivičnog zakonika, ali i u definisanju drugih krivičnih dela, nije u skladu sa međunarodnim standardima, da je zastarela i diskriminatorna. Izrazi poput “duševno oboljenje”, “zaostali duševni razvoj”, “druga duševna poremećenost” neadekvatni su, i njime se vređa dostojanstvo lica koja imaju teškoće u razvoju ili neki oblik invaliditeta, pri čemu se ova lica dodatno stigmatizuju. Poverenik smatra da je važno podsetiti da veliki broj istraživanja pokazuje da osobe sa invaliditetom spadaju u jednu od najdiskriminisanijih grupa u Republici Srbiji. Još uvek nije napušten medicinski pristup invaliditetu, zbog čega se osobe sa invaliditetom posmatraju kroz pretpostavku potpune nesposobnosti za život i nesamostalnosti u pogledu donošenja odluka koje su vezane za život. Žene sa invaliditetom su u odnosu na žene bez invaliditeta natprosečno izložene nasilju, zlostavljanju i zanemarivanju.. Neke žene sa invaliditetom izložene su i prinudnoj sterilizaciji, koja se vrši uz njihov iznuđen pristanak ili bez pristanka, 13% žena sa invaliditetom je bilo prinuđeno da abortira, a prinudu su vršili članovi porodice ili njihovi lekari, sa “objašnjenjem” da one ne bi bile dobre majke. Žene sa intelektualnim i mentalnim invaliditetom su u mnogo većem riziku da budu žrtve seksualnog nasilja od žena bez invaliditeta i žena sa fizičkim invaliditetom, a od momenta kada se žena smesti u rezidencijalnu instituciju, taj rizik se još više povećava.

Odredbama člana 36. stav 1. Istambulske konvencije propisano je da će članice preduzeti neophodne zakonodavne odnosno druge mere kako bi obezbedile da sledeći vidovi namernog ponašanja budu inkriminisani: a. vaginalna, analna ili oralna penetracija seksualne prirode na telu drugog lica bez njenog/njegovog pristanka, korišćenjem bilo kog dela tela odnosno predmeta; b. druge seksualne radnje sa licem bez njenog/njegovog pristanka; v. navođenje drugog lica na pokušaj seksualnih radnji sa trećim licem bez njenog/njegovog pristanka. Istim članom u stavu 2. propisano je da pristanak mora da bude dobrovoljan ishod slobodne volje lica prema proceni u kontekstu datih okolnosti. Takođe, Poverenik ukazuje i da je članom 39. Istambulske konvencije propisano da će države članice preduzeti neophodne zakonodavne odnosno druge mere kako bi obezbedile da se inkriminišu sledeće namerne radnje – operacije u svrhu odnosno uz ishod onemogućavanja prirodne reprodukcije kod žene bez njenog informisanog pristanka i razumevanja procedure.

Savet Evrope u Preporukama za primenu Istambulske konvencije koje su date Republici Srbiji, istakao da je potrebno da Republika Srbija ubrzano sprovede reformu Krivičnog zakonika u delu koji reguliše seksualno nasilje koje će biti zasnovano na pojmu slobodno datog pristanka, a na način kako je to regulisano članom 36. Konvencije, bez obzira na lične karakteristike. Dakle, spajanje ova dva krivična dela u jedno važno je i radi usaglašavanja sa Istanbulskom konvencijom s obzriom da krivično delo silovanja, na način kako je propisano Krivičnim zakonikom, kao radnju izvršenja prepoznaje dve radnje: prinudu i obljubu, pri čemu zabranjenost dela proističe iz prinude. Međutim, pored fizičke prinude u smislu upotrebe sile ili kvalifikovane pretnje, treba imati u vidu da već samo odsustvo pristanka u skladu sa Istambulskom konvencijom treba biti inkriminisano.

Poverenik je mišljenja da nema potrebe da postoji posebno delo iz člana 179. KZ, već da je potrebno proširiti odnosno izmeniti krivično delo iz člana 178. KZ, propisivanjem težeg oblika ovog krivičnog dela kada su u pitanju osobe sa invaliditetom uz usaglašavanje terminologije sa standardima i antidiskriminatornim propisima.

Što se tiče odredaba člana 120. stav 1. Krivičnog zakonika, ovim odredbama je propisano da ko protivno propisima o vršenju prekida trudnoće bremenitoj ženi sa njenim pristankom izvrši pobačaj, započne da vrši pobačaj ili joj pomogne da izvrši pobačaj, kazniće se zatvorom od tri meseca do tri godine, dok je stavom 3. istog člana propisano da ko bremenitoj ženi bez njenog pristanka, a ako je mlađa od šesnaest godina bez njenog pristanka i bez pisane saglasnosti njenog roditelja, usvojioca ili staraoca, izvrši ili započne da vrši pobačaj, kazniće se zatvorom od jedne do osam godina. Ovom odredbom kao osnovni oblik krivičnog dela propisan je nedozvoljen prekid trudnoće sa pristankom bremenite žene, dok je kao teži oblik ovog krivičnog dela propisan nedozvoljen prekid trudnoće kada pristanak ne postoji. S tim u vezi, Poverenik ukazuje na odredbe Istambulske konvencije, koje se tiču namernog prekida trudnoće žene bez njenog informisanog pristanka. Poverenik ukazuje da je i Zakonom o pravima pacijenata odredbom člana 7. stav 1. propisano da pacijent ima pravo na sve vrste informacija o stanju svoga zdravlja, zdravstvenoj službi i načinu kako je koristi, kao i na sve informacije koje su na osnovu naučnih istraživanja i tehnoloških inovacija dostupne, dok je stavom 2. propisano da pacijent ima pravo da informacije iz st. 1. i 2. ovog člana, dobije blagovremeno i na način koji je u njegovom najboljem interesu. Članom 11. stav 1. ovog zakona propisano je da pacijent ima pravo da od nadležnog zdravstvenog radnika blagovremeno dobije obaveštenje, koje mu je potrebno kako bi doneo odluku da pristane ili ne pristane na predloženu medicinsku meru, koje između ostalog obuhvata 1) dijagnozu i prognozu bolesti; 2) kratak opis, cilj i korist od predložene medicinske mere, vreme trajanja i moguće posledice preduzimanja, odnosno nepreduzimanja predložene medicinske mere; 3) vrstu i verovatnoću mogućih rizika, bolne i druge sporedne ili trajne posledice; 4) alternativne metode lečenja; 5) moguće promene pacijentovog stanja posle preduzimanja predložene medicinske mere, kao i moguće nužne promene u načinu života pacijenata; 6) dejstvo lekova i moguće sporedne posledice tog dejstva. Dakle, iz citiranih odredbi zakona proizlazi koje sve informacije je neophodno da pacijent poseduje kakao bi doneo odluku u vezi sa svojim zdravstvenim stanjem.

Savet Evrope je u pogledu primene Istambulske konvencije dao i preporuku Republici Srbiji da medicinski radnici moraju omogućiti poštovanje pristanka koji je žena dala i delovati u skladu sa njim, a koji se odnosi na izvođenje medicinskih procedura koje se odnose na onemogućavanje prirodne reprodukcije žene. Ova preporuka se naročito mora sprovoditi kada se radi o ženama sa invaliditetom koje su smeštene u ustanovama. U Izveštaju Evropske komisije za 2020 ali i 2021. godinu navedeno je da su žene sa invaliditetom u institucijama posebno podložne rodno-specifičnim oblicima nasilja – prisilnoj kontracepciji, prisilnoj sterilizaciji i prinudnom pobačaju. Takođe, Zaključnim zapažanjima povodom Inicijalnog izveštaja Republike Srbije o sprovođenju Konvencije o pravima osoba sa invaliditetom u kojima su date preporuke u pogledu sprovođenja Konvencije, navedeno je da Republika Srbija, zabrani medicinske intervencije koje se sprovode bez prethodne saglasnosti osoba sa invaliditetom kao i da omogući nadoknadu i zaštitu za sve one koji su takvim intervencijama bili izloženi. Pored toga, preporuka je i da država preduzme sve neophodne mere kojima se garantuje pravo na slobodan, prethodni i informisani pristanak za bilo koju vrstu lečenja osobe sa invaliditetom, bez obzira na njenu poslovnu sposobnost. Primera radi Crna Gora je izmenila Krivični zakonik u ovom pravcu tako što je izvršila izmene krivičnog dela silovanja kao i inkriminisala prinudnu sterilizaciju kroz posebno delo.

Poverenik skreće pažnju i na dokument – odgovor Republike Srbije na Izveštaj o implementaciji preporuka Komiteta koji je usvojen u novembru 2020. godine, a na osnovu GREVIO izveštaja iz 2020. godine za Republiku Srbiju koji svakako ukazuje na dalje obaveze koje se tiču pune implementacije preporuka GREVIO komiteta, odnosno odredaba Istanbulske konvencije.

Pored navedenih izmena KZ koje je potrebno razmotriti, Poverenik poovo ukazuje ina odredbe člana 250. – Prenošenje infekcije HIV virusom i ranije podnetu inicijativu ovim povodom.

Predmetna odredba Krivičnog zakonika se odnosi na prenošenje infekcije HIV virusom i njome je propisano da ko svesno drugog dovede u opasnost od infekcije HIV virusom, kazniće se zatvorom do dve godine (stav 1.); ko se svesno ne pridržava propisa i mera koji se odnose na sprečavanje širenja HIV infekcije i time iz nehata dovede do prenošenja infekcije HIV virusom na drugo lice, kazniće se zatvorom od jedne do pet godina (stav 2.); ko znajući da je zaražen HIV virusom svesno prenese na drugog tu infekciju, kazniće se zatvorom od dve do dvanaest godina (stav 3.); ako je usled dela iz stava 3. ovog člana nastupila smrt zaraženog lica, učinilac će se kazniti zatvorom od pet do petnaest godina (stav 4.); ako je delo iz stava 3. i 4. ovog člana učinjeno iz nehata, učinilac će se kazniti za delo iz stava 3.zatvorom do tri godine, a za delo iz stava 4. zatvorom od šest meseci do pet godina (stav 5.).

Organizacije civilnog društva koje su se obratile Povereniku su, između ostalog ukazale da je isticanjem samo jedne populacije pacijenata u Krivičnom zakoniku, u ovom slučaju HIV pozitivnih, načinjena očigledna stigmatizacija, a time i diskriminacija osoba koje žive sa HIV virusom, te da se na taj način ove osobe kriminalizuju i to u vremenu kada i država i civilni sektor u Republici Srbiji, ali i ceo svet, ulažu ogromne napore da se smanji i jednog dana potpuno eliminiše stigma i diskriminacija osoba sa HIV-om. Naglasili su i da bi postojeći član 250. Krivičnog zakonika trebalo potpuno izbrisati ili izmeniti tako što se neće posebno naglašavati samo HIV jer već prethodni član 249. Krivičnog zakonika govori o posledicama odnosno propisanim sankcijama za one koji ne postupaju po propisima, odlukama ili naredbama za suzbijanje ili sprečavanje bilo koje zarazne bolesti. U svom obraćanju su naveli da je potpuno nepotrebno u posebnom članu isticati samo prenošenje HIV-a jer se upravo na taj način direktno prozivaju samo ljudi koji žive sa HIV-om. Dostavili su i podatke koji se odnose na stopu HIV infekcije među stanovništvom u Republici Srbiji, i istakli da je Republika Srbija zemlja sa izuzetno niskom stopom HIV infekcije (manje od 0,1%). Prema podacima Instituta za javno zdravlje “Dr. Milan Jovanović Batut”, od 1984. do 2018. godine u Srbiji su registrovane ukupno 3854 osobe inficirane HIV-om, od kojih je 1967 osoba obolelo od AIDS-a (51% svih dijagnostikovanih HIV + osoba), dok je 1255 osoba umrlo (1134 osobe su umrle od AIDS-a, tj. 29% svih osoba kojima je dijagnostikovana HIV infekcija). Istakli su da zakonodavac nije uzeo u obzir, prilikom formulisanja ove odredbe, medicinski aspekt prenošenja HIV infekcije koji utiče na mogućnost dokazivanja da je ovo delo izvršeno i čini ga praktično nedokazivim. Ovo potvrđuje i veoma mali broj krivičnih predmeta koji su formirani po ovom osnovu, a još manji broj pravnosnažnih odluka. Nadalje su ukazali da krivične odredbe koje se odnose specifično na HIV treba staviti van snage, u skladu sa preporukama UNAIDS i Svetske zdravstvene organizacije.

U cilju prevencije HIV infekcije i drugih polno prenosivih infekcija, kao i obezbeđenja lečenja i podrške svim osobama koje žive sa HIV-om, Republika Srbija je 2018. godine usvojila Strategiju za prevenciju i kontrolu HIV infekcije i AIDS-a u Republici Srbiji 2018-2025 (u daljem tekstu: Strategija). U strategiji je naglašeno da je od izuzetnog značaja poštovanje i promocija ljudskih prava osoba koje žive s HIV-om, ključnih populacija u riziku od HIV-a, kao i drugih osetljivih grupacija stanovništva. Osobe koje žive s HIV-om imaju pravo na privatnost, normalno školovanje, zdravstvenu zaštitu, rad, stanovanje i nediskriminišući odnos u svim područjima života. Javnost treba upoznati s važnošću prevladavanja predrasuda, neznanja i sprečavanja diskriminacije u cilju uspešne kontrole HIV infekcije i AIDS-a. Posebna odgovornost svih zaposlenih u javnim službama, a posebno u zdravstvenim, vaspitno-obrazovnim i ustanovama socijalne zaštite je u domenu uklanjanja predrasuda i suzbijanja straha prema osobama koji žive s HIV -om.

Strategija propisuje i da javno–zdravstvene mere u pogledu zdravstvene zaštite, zaposlenja, obrazovanja, socijalne zaštite, stanovanja i drugih društvenih aktivnosti moraju biti bazirane na naučnim saznanjima o prenošenju HIV-a, a ne na pretpostavkama, spekulacijama i strahu.

U Strategiji je posebno istaknuto da je jedan od ciljeva u domenu održivog razvoja (globalnih ciljeva u skladu sa Agendom UN 2030) u oblasti zdravlja okončanje epidemije uzrokovane HIV-om kao ozbiljnog javno zdravstvenog rizika u svakoj zemlji do 2030. godine. Za uspešan odgovor na HIV infekciju preduslov je poštovanje ljudskih prava. Prepreke u ostvarivanju ljudskih prava, postojanje stigme, diskriminacije, nasilja i različite zloupotrebe, u značajnoj meri doprinose povećanju osetljivosti na HIV u ključnim populacijama i smanjenju kvaliteta života osoba koje žive sa HIV-om.

Strategija se zasniva na sveobuhvatnom pristupu i intersektorskoj saradnji kao preduslovima uspešnosti strateških aktivnosti koje podrazumevaju, između ostalog, i adekvatnu zakonsku regulativu, dok se strateški plan za odgovor na epidemiju HIV infekcije zasniva na principima potpune garancije i zaštite ljudskih prava zasnovane na preporukama EU i drugih međunarodnih konvencija.

U publikaciji UNAIDS između ostalog, je navedeno da UNAIDS potvrđuje koncept “nedetektovano-neprenosivo”. Naime, postoji snažan naučni konsenzus da ljudi koji žive sa HIV virusom, i koji uzimaju efektivnu antivirusnu terapiju kojom je nivo HIV virusa potisnut do nivoa u kojem se ne detektuje, ne mogu preneti HIV virus seksualnim putem, kao i da postoji potreba da terapija bude dostupna svima po pristupačnim cenama, u kombinaciji sa relevantnim uslugama zdravstvenog sistema. U UNAIDS-ovom izveštaju Zajednice u fokusu navodi se da tempo napretka u smanjenju broja novih infekcija HIV-om, unapređenju pristupa lečenju i okončanju smrtnih slučajeva povezanih sa AIDS-om usporava, te da je hitno potrebno da politički lideri vrate AIDS na dnevni red kako bi njegov nestanak postao stvarnost. Konstatovano je da neznanje i strah od HIV-a neguju stigmu i diskriminaciju prema ljudima koji žive sa HIV-om još od najranijih dana epidemije, te da je ostvaren izvestan napredak u borbi protiv stigmatizacije i diskriminacije, ali da je ovakav odnos prema osobama koje žive sa HIV/AIDS-om i dalje čest.

Takođe, Svetska zdravstvena organizacija u svojoj Globalnoj strategiji zdravstvenog sektora – HIV preporučuje, između ostalog, sledeće aktivnosti državama članicama u pogledu prekidanja politika i praksi koje podstiču stigmatizaciju i diskriminaciju, posebno ljudi koji žive sa HIV-om kao i da je potrebno stvoriti institucionalnu i društvenu sredinu koja je sigurna za ljude sa HIV-om kako bi do zdravstvene (i svake druge) pomoći došli bez straha od diskriminacije, uključiti društvo u planiranje i pružanje što kvalitetnijih i efikasnijih usluga.

Prema rezultatima poslednjeg istraživanja o percepciji građana i građanki prema diskriminaciji analiza odgovora o zastupljenosti diskriminacije prema konkretnim grupama pokazuje da najveći broj ispitanika smatra da je ona veoma ili uglavnom prisutna prema osobama sa HIV/AIDS-om (41%) Ovo istraživanje pokazalo je i široko rasprostranjene negativne stavove i socijalnu distrancu koja je izražena u odnosu na osobe sa HIV/AIDS-om.

UNAIDS je povodom jedne odluke iz 2019. godine kojom je stavljena van snage odredba koja transmisiju HIV i hepatitis B virusa karakteriše kao krivično delo, pozdravio ovakvu praksu smatrajući da kriminalizacija HIV transmisije je neefektivna, diskriminatorna i ne podržava napore da se preveniraju nove HIV infekcije.

U trenutku kada je ovo krivično delo uneto u Krivični zakonik, imajući u vidu, između ostalog generalnu prevenciju, s obzirom na tadašnje širenje virusa, nepoznanice u pogledu prenošenja i lečenja, propisivanje posebnog dela bilo je uslovljeno takvim društvenim okolonostima. Imajući u vidu razvoj medicinske nauke, inovativne terapije, onemogućavanje prenošenja usled korišćenja takve terapije, smanjenje smrtnosti i oboljevanja, postavlja se pitanje dalje svrhe postojanja posebnog krivičnog dela. Poverenik smatra da je imajući u vidu sve navedeno potrebno razmotriti izmene Krivičnog zakonika u pogledu da se ne izdvaja samo prenešenje ove zarazne bolesti u posebno krivično delo, već da se isti cilj može postići izmenom člana 249. Krivičnog zakonika, koji nije stigmatizujući samo za ljude koji žive sa HIV-om, odnosno stavljanjem van snage člana 250. Krivičnog zakonika kojim je prenošenje ove zarazne bolesti odvojeno sankcionisano.

Poverenik je Ministarstvu pravde, kao ovlašćenom predlagaču, u toku 2022. godine, uputio i inicijativu za izmenu KZ u Glavi 14. Krivična dela protiv slobode i prava čoveka i građanina, propisivanjem posebnog dela zbog zloupotrebe i objavljivanja snimaka polno eksplicitnog sadržaja. Nesporna je važnost pravovremenog sankcionisanja svih vidova i oblika nasilja, pa tako i rodno zasnovanog nasilja kao učestalog oblika nasilja uopšte.

Poverenik podseća da su izmene Krivičnog zakonika koje su pre dosta godina prepoznale porodično nasilje kao posebno krivično delo umnogome doprinele razumevanju rodno zasnovano nasilja u našem društvu. Zahvaljujući ovim izmenama, porodično nasilje više nije bilo privatna stvar već društveni problem, nakon čega su usledile i druge izmene zakonodavstva: uvodene su mere zaštite od nasilja u porodici i partnerskim odnosima, strože kazne za seksualne delikte, zabrana približavanja i komunikacije sa žrtvom, krivična dela proganjanja i polnog uznemiravanja, a usvojen je i Zakon o sprečavanju nasilja u porodici ("Sl. glasnik RS", br. 94/2016 i 10/2023 - dr. zakon) i sl.

Republika Srbija je u proteklih nekoliko godina učinila važne korake ka suzbijanju rodno zasnovanog, vršnjačkog i svakog drugog nasilja, kao i na potrebu jačanja mehanizama zaštite žrtava nasilja, u skladu sa aktivnostima Poverenika, koji u kontinuitetu ukazuje na ove probleme, podnošenjem inicijativa i preporukama mera organima javne vlasti i drugim aktivnostima u skladu sa propisanom nadležnošću. Diskriminacija pre svega žena i devojčica na osnovu pola, neretko je uzrokovana čvrsto ukorenjenim, tradicionalnim, patrijahalnim stereotipima o rodnim ulogama u porodici i široj zajednici prema kojima je žena u “vlasništvu” muškarca. Posledica ovakvih shvatanja su nejednaki odnosi moći, ali i društveno tolerisanje i prihvatanje nasilja kao normalnog ponašanja.

Imajući u vidu savremeni ubrzani razvoj nauke i tehnike, svedoci smo da se kao sredstvo za vršenje nasilja sve više koriste i digitalne tehnologije, tako da ovaj vid nasilja poprima šire razmere i nije ograničen samo na fizički prostor, jer se putem interneta i društvenih mreža širi i na onlajn sferu. Kreira se začarani krug nasilja iz kojeg se teško izlazi, ono ima široku publiku u digitalnoj zajednici koja može kontinuirano da prati sam proces zlostavljanja, a neretko čak u nasilju i uživa i učestvuje. Posledice ovakvog nasilja su dalekosežne i ukoliko se ne sankcioniše, žrtve mogu biti kontinuirano i dugoročno izložene učinjenom nasilju. Podsećamo i na događaj koji je uznemirio javnost u Srbiji, a koji se odnosio na Telegram grupu u kojoj su korisnici delili sadržaje osvetničke pornografije, odnosno intimne fotografije i snimke devojaka, dok je jedna od tih grupa brojala čak 36.000 ljudi.

Imajući u vidu ovakvu situaciju i potrebu davanja odgovora na ove nove oblike nasilja, Poverenik je zajedno sa UNFPA – agencijom Ujedinjenih nacija za seksualno i reproduktivno zdravlje, na lokalnom nivou pokrenuo kampanju “Tvoje telo je tvoje. I na netu i u stvarnom svetu” koja je deo globalne kampanje “Bodyright” sa ciljem podizanja svesti o rodno zasnovanom nasilju počinjenom posredstvom tehnologije i potrebi da se na ovo nasilje snažno odgovori. Nasilje posredstvom tehnologije je stvarno nasilje koje se javlja u mnogo različitih oblika. U ovoj globalnoj kampanji je ukazano da podaci pokazuju da je 85% žena sa pristupom internetu izjavilo da su svedočile nasilju na mreži a 38% da je nasilje lično iskusilo. Prema dostupnim podacima, Srbija ima veliki broj korisnika interneta, a koji je u stalnom porastu, posebno od početka pandemije Kovid 19. Republički zavod za statistiku ukazuje da 81,2% stanovništva svakodnevno koristi internet a 74,3% korisnika interneta ima društvene mreže, što ukazuje na važnost virtuelnog prostora.

Imajući u vidu nove oblike i vrste nasilja u digitalnom svetu, u okviru kampanje izrađen je i Pojmovnik rodno zasnovanog nasilja počinjenog posredstvom tehnologije. U okviru ovog pojmovnika poseban deo posvećen je i oblicima rodno zasnovanog nasilja počinjenog posredstvom tehnologije. Tako je, pored sajber nasilja i rodno zasnovanog onlajn uznemiravanja, ugrožavanja privatnosti i bezbednosti posredstvom tehnologija, pojašnjeno i šta predstavlja seksualno nasilje u digitalnom okruženju. U ovoj publikaciji je navedeno sledeće: “Seksualno nasilje u digitalnom okruženju obuhvata različite oblike seksualnog zlostavljanja koje se sprovodi posredstvom informaciono-komunikacionih tehnologija i/ili se vrši u digitalnom okruženju. Ono uključuje zlostavljanje posredstvom vizuelnog sadržaja, bez obzira na to da li je vizuelni materijal stvaran ili se do njega došlo manipulacijom kompjuterskim programima – u drugom slučaju, govorimo o dipfejku. U zlostavljanje posredstvom vizuelnog sadržaja spadaju podsuknjavanje i perverznjačko fotografisanje; pornografija bez saglasnosti i seksualna iznuda; sintetički seksualni mediji, dipfejkovi i lažna (dipfejk) pornografija; seksting i zlostavljački seksting; sajber egzibicionizam, neželjena pornografija i dikpik fotografije/fotografije penisa. Seksualno nasilje u digitalnom okruženju se, nažalost, često preliva i preklapa sa seksualnim nasiljem u oflajn svetu, a kada se to desi, govorimo o grumovanju u onlajn prostoru, neželjenim seksualnim iskustvima uživo omogućenim tehnologijom, kao i o elektronski potpomognutoj trgovini ljudima. Seksualno nasilje u digitalnom okruženju može predstavljati i nastavak seksualnog nasilja u oflajn svetu – primer je praksa snimanja i/ili emitovanja seksualnih napada i silovanja.”

Kada govorimo o zakonodavnom okviru Evropske unije, Direktiva 2018/1808 o izmeni Direktive 2010/13/EU o koordinaciji određenih odredaba utvrđenih zakonima i drugim propisima u državama članicama o pružanju audiovizuelnih medijskih usluga predviđa da su platforme za razmenu video sadržaja dužne, između ostalog, da preduzimaju “odgovarajuće mere u pogledu zaštite maloletnika od programa, video zapisa koje su generisali korisnici, i audiovizuelnih komercijalnih komunikacija kojima bi se moglo naštetiti njihovom fizičkom, psihičkom ili moralnom razvoju, kao i mere u pogledu zaštite šire javnosti od programa, video zapisa koje su generisali korisnici i audiovizuelnih komercijalnih komunikacija koje sadrže podstrek na nasilje ili mržnju protiv grupe lica ili člana neke grupe na osnovu bilo kog ličnog svojstva”. Takođe, Direktiva 2011/93/EU o suzbijanju seksualnog zlostavljanja i seksualnog iskorišćavanja dece i dečije pornografije svaku vrstu zlostavljanja i iskorišćavanja dece kvalifikuje kao teško kršenje ljudskih prava i predviđa veliki broj krivičnih dela zahtevajući stroge kazne, te nalaže državama da sa interneta uklanjaju takve sadržaje i blokiraju veb sajtove sa takvim sadržajem.

Pomenutom novom Direktivom Evropskog parlamenta i Evropskog saveta o borbi protiv nasilja prema ženama i porodičnog nasilja (2022/0066(COD) PE-CONS 33/24) predviđeno je da države članice EU moraju uvesti u svoje zakonodavstvo u roku od 3 godine kriminalizaciju sakaćenja ženskih genitalija, prisilni brak, deljenje intimnih slika bez pristanka, sajber uhođenje, sajber uznemiravanje i sajber podsticanje na mržnju ili nasilje.

Kada govorimo o regionu, analiza uporedne prakse pokazuje da su pojedine zemlje već preduzele ili preduzimaju mere posebnog sankcionisanja zloupotrebe snimaka polno eksplicitnog sadržaja. Tako su, primera radi, u Republici Hrvatskoj, usvojene izmene i dopune krivičnog zakonodavstva 2021. godine, kojima je kao posebno delo propisana zloupotreba snimaka polno eksplicitnog sadržaja. Takođe, Crna Gora je, izmenama Krivičnog zakonika krajem 2023. godine uvela novi član (175a) pod nazivom Zloupotreba tuđeg snimka, fotografije, portreta, audio zapisa ili spisa sa seksualno eksplicitnim sadržajem. a razmatraju i uvođenje femicida kao posebnog krivičnog dela.

Na događaju “Nedelja privatnosti” koji je održan od 24-26. januara 2024. godine u Beogradu, a koji je organizovala organizacija Partneri Srbija održan je panel koji se odnosio na nasilje prouzrokovano deljenjem privatnih sadržaja žrtava. Panel je otvoren prezentacijom novinarke koja je navela da su na osnovu istraživanja Telegram grupa, saznali da od 2021. godine funkcioniše desetine grupa, putem kojih se dele slike i snimci žena koja za to nisu dale svoj pristanak, i čak ne znaju da ovi sadržaje dele javno. Zatim je ukazano na reakciju tužilaštva koje je odbacilo krivičnu prijavu protiv administratora Telegram grupe u kojoj su se delili intimni sadržaji bez dozvole žena, iz razloga što je on “samo administrirao grupe, i nije lično postavljao sadržaj”. Organizacija AŽC se takođe obratila inicijativom za uvođenje posebnog dela u KZ kojom je predloženo da se inkriminiše zloupotreba i objavljivanje snimaka polno eksplicitnog sadržaja.

Kao što smo ukazali, pored činjenice da posledice ovog dela pogađaju žrtvu, ne treba zanemariti činjenicu da one pogađaju i članove porodice i neposredno okruženje žrtve, a žrtva se teško oporavlja jer sadržaj može biti dostupan i posle više godina i iznova i iznova reutraumatizovati žrtvu. Pravo bi moralo da isprati promene izazvane ubrzanim razvojem nauke i tehnike sankcionisanjem novih oblika digitalnog nasilja, na šta ukazuje i pomenuta Direktiva EU. Žrtve ovih dela su najčešće žene i deca, ali mogu biti i muškarci. Imajući u vidu posledice dela neophodno je unaprediti njihovu zaštitu, koja je u velikom broju slučajeva nemoguća bez pomoći tužilaštva i policije.

Činjenica je da ovakve promene iziskuju obezeđivanje dodatnih ljudskih i tehničkih sredstava, međutim to ne može biti razlog da se nesankcioniše ovaj vid nasilja i ne zaštiti žrtva. Propisivanjem zloupotrebe i objavljivanja snimaka polno eksplicitnog sadržaja kao krivičnog dela imalo bi, između ostalog, i preventivnu funkciju u odvraćanju potencijalnih učinioca od izvršenja ovog dela. Kao kvalifikovani oblik ovog krivičnog dela svakako bi trebalo predvideti situaciju u kojoj se kao žrtva pojavljuje dete. Činjenica je da naš Krivični zakonik već sadrži niz dela koja regulišu neovlašćeno fotografisanje, snimanje, prisluškivanje, objavljivanje i prikazivanje tuđeg spisa, portreta i snimka, neovlašćeno prikupljanje ličnih podataka i sl. međutim ova dela ne prepoznaju u dovoljnoj meri specifičnosti ovako sofisticiranih oblika nasilja i činjenje dostupnim velikom broju lica putem informacionih tehnologija.

Prilikom izmena i dopuna Krivičnog zakonika neophodno je voditi računa da termin “osvetnička pornografija” nije adekvatan termin jer sužava domet dela i implicira da je delo izvršeno od strane partnera, dok je termin pornografija pogrdan za žrtve i implicira da je žrtva snimala pornografski sadržaj. Termin je neadekvatan i jer posebno delo bi trebalo da inkriminiše i lažne fotografije i snimke tzv. dipfejk sadržaj.

Imajući u vidu sve navedeno, Poverenik ponovo podnosi ovu inicijativu za izmene i dopune Krivičnog zakonika u Glavi 14. Krivična dela protiv slobode i prava čoveka i građanina propisivanjem posebnog dela zbog zloupotrebe i objavljivanja snimaka polno eksplicitnog sadržaja tako što bi se posebno sankcionisala zloupotreba pravih ili lažnih snimaka polno eksplicitnog sadržaja. Posebno je potrebno sankcionisati činjenje dostupnim ovog sadržaja trećem licu ili većem broju lica, kao i kada je sadržaj objavljen ili ustupljen upotrebom računara, sredstava informacionih ili komunikacionih tehnologija ili na drugi način.

S obzirom na sve navedeno, kao i činjenicu da su poslednje izmene Krivičnog zakonika učinjene 2019. godine, a imajući u vidu neophodnost inoviranja Krivičnog zakonika, Poverenik smatra da je prilika da se prilikom razmatranja izmena i dopuna ovog zakonika i njegovog usklađivanja sa Direktivom (2012)29 EU u pogledu pojma žrtve, kao i sa Direktivom Evropskog parlamenta i Evropskog saveta o borbi protiv nasilja prema ženama i porodičnog nasilja (2022/0066(COD) PE-CONS 33/24) razmotre i izmene čl. 120, 178, 179, 250. kao i izmene u Glavi 14. Krivičnog zakonika.

Izvor: Izvor: Vebsajt Poverenice, 14.05.2024.
Naslov: Redakcija