Zastava Bosne i Hercegovine | Zastava Crne Gore


Email Print


... o ustavnim garancijama

Ustavne garancije sudske nezavisnosti u Ustavu Srbije iz 2006. značajno su reducirane, što prema našem mišljenju predstavlja jedan od njegovih najvećih nedostataka. Ne samo da ustavne garancije sudske nezavisnosti nisu proširene i učvršćene, već su značajno sužene i u odnosu na Ustav iz 1990. godine (npr. izostavljanje razloga za razrešenje sudija i ograničenje stalnosti uvođenjem trogodišnjeg “probnog” mandata i reizbornosti svih sudija posle donošenja Ustava). S obzirom na stanje u našem sudstvu i činjenicu da je nezavisno sudstvo elementarna pretpostavka vladavine prava, novi Ustav je morao da predvidi sve neophodne ustavnopravne garancije za njegovo konstituisanje. Države koje u svom pravosuđu imaju istorijsko iskustvo kao što ga ima Srbija i koje se tek oslobađaju nasleđa totalitarnih režima vlasti, moraju u svoje ustave da unesu veći broj garancija sudske nezavisnosti nego što obično ima u ustavima stabilnih demokratskih država, jer je to sigurniji put da će dobiti istinski nezavisno sudstvo koje je prvi i osnovni uslov za izgradnju pravne države. Zbog toga prvi Ustav nove Srbije nije smeo da škrtari u odredbama o sudskoj nezavisnosti. Jedini pomak koji je u odnosu na ranije stanje u tom pogledu doneo novi Ustav je uvođenje Visokog saveta sudstva, kome je stavljeno u dužnost da obezbedi i garantuje nezavisnost sudova i sudija i koji ima mnogo šire nadležnosti od ranijeg Visokog pravosudnog saveta, iako ne potpune i dovoljne da bi se stvarno obezbedila sudska nezavisnost.

Ustav bi morao da ima odredbe koje bi zajedno sa odredbama posle njega donetih zakona činile čitav sistem pravnih garancija potrebnih za realizaciju principa sudske nezavisnosti. Ustav, međutim, ne sadrži mnoge važne garancije bez kojih se sudska nezavisnost teško može postići i za koje je neizvesno da li će biti uvedene u pravni poredak naknadno donetim zakonima. To su: zabrana i kažnjivost svakog uticaja na sud (što pretpostavlja obaveznu dopunu Krivičnog zakonika novim inkriminacijama); isključenje mogućnosti svake vansudske kontrole, preispitivanja i preinačavanja sudskih odluka; veoma važna instruktivna i za zakonodavce obavezujuća odredba da se sudije imenuju i razrešavaju “na način, pod uslovima i u postupku kojima se obezbeđuje sposobnost za suđenja i nezavisnost u suđenjima”; garancija potpune stalnosti sudijske službe; garancija nepremestivosti sudije u drugi sud bez njegove saglasnosti; ustanovljavanje sudskog budžeta kojim raspolaže sudska vlast a predlaže ga vlada uz prethodnu saglasnost Visokog saveta sudstva, itd. Posle gorkog iskustva sa nedavnim reizborom sudija i tužilaca u Ustav bi trebalo uneti i izričitu zabranu da se bilo kojim zakonom, uključujući i ustavni zakon, anulira ili ograniči dejstvo načela sudske nezavisnosti ili ustavnopravnih garancija koje služe ostvarivanju i zaštiti toga principa.

... o sudskoj nezavinosti

Najveću pretnju sudskoj nezavisnosti, prema našem mišljenju, predstavljala su rešenja naknadno donetog Ustavnog zakona za sprovođenje Ustava (objavljen u “Sl. glasniku RS”, br. 98/2006). U članu 7. stav 1. toga Zakona određeno je da će se izbor predsednika Vrhovnog kasacionog suda i prvi izbor sudija Vrhovnog kasacionog suda obaviti najkasnije u roku od 90 dana od dana konstituisanja Visokog saveta sudstva (tj. do sredine 2008. godine), a u stavu 2. istog člana, da će se izbor sudija i predsednika ostalih sudova obaviti najkasnije u roku od jedne godine od dana konstituisanja Visokog saveta sudstva (tj. do sredine 2009. godine). Ovim odredbama je bio predviđen opšti reizbor sudija, uprkos garanciji stalnosti koju su već uživali po dotadašnjem Ustavu. Kad se uzme u obzir da je stalnost sudija glavna garancija sudske nezavisnosti, odredbe Ustavnog zakona o reizboru sudija su morale biti ocenjene kao protivustavne ili ih je trebalo menjati. Ni jedno ni drugo nije učinjeno, pa su sudije nedozvoljeno dugo bile u neizvesnosti i strahu od reizbornosti, izložene snažnim uticajima izvršne vlasti i političkih stranaka. Srbija je tako ostala bez stalnih i nezavisnih sudija u vreme kad su joj bili najpotrebniji.

Odstupanje od već uvedene i garantovane sudijske stalnosti ničim se ne može opravdati. Ako bi svaki ustavotvorac prilikom donošenja novog ustava zahtevao ponovni izbor sudija, princip sudijske stalnosti, koji je temelj sudske nezavisnosti, nikada ne bi mogao da bude realizovan, naročito u državama u kojima se ustavi često menjaju. Odstupanje od stalnosti ne može se opravdati ni potrebom da se iz sudstva odstrani jedan broj sudija koji su pokazali da su nekompetentni i nesposobni da budu nezavisni. Za rešavanje takvih problema postoji razrešenje i postupak lustracije po zakonu koji je donet pre mnogo godina i još nijednom nije primenjen.

... o ustavno-pravnom određenje pravosuđa kao posebne grane državne vlasti i položaj sudova u pravosudnom sistemu

Jedna od važnih i neophodnih izmena u postojećem Ustavu odnosi se na ustavno-pravno određenje pravosuđa kao posebne grane državne vlasti i položaja sudova u pravosudnom sistemu. Zaista je neshvatljivo da u odeljku o uređenju vlasti Ustav govori o ovlašćenjima Narodne skupštine, Vlade, pa i predsednika Republike, dok o Vrhovnom kasacionom sudu uopšte ne govori sa stanovišta njegovih osnovnih načela i nadležnosti, već ga samo indirektno pominje u dva stava člana 143.

... o principima kolegijalnog suđenja i učešća građana u suđenjima

Potpuno pogrešno, novi Ustav je iz ranijeg Ustava po inerciji preuzeo dva odavno prevaziđena i u našem pozitivnom pravu odbačena načela sudske organizacije: učešće građana u sudskim postupcima u svojstvu sudija porotnika (član 142. st. 4. i 5.) i suđenje od strane veća (kolegijuma) sudija (član 142. stav 6), kao dva pravila od kojih zakonom mogu biti predviđeni samo određeni izuzeci. Stanje u praksi i zakonodavstvu već danas stoji upravo obrnuto, i to ne samo u Srbiji: porotnici se sve više istiskuju iz sudskih postupaka, jer za njihovim učešćem, koje se do skoro opravdavalo isključivo političko-ideološkim razlozima ili tradicijom, više nema nikakve stvarne potrebe, a sudija pojedinac je, uprkos ustavnoj odredbi, već odavno postojao dominantniji od veća u svim sudskim postupcima (u krivičnim postupcima za dela organizovanog kriminala i ratne zločine porotnika uopšte nema, a prema nedavno donetom Zakoniku o krivičnom postupku sudija pojedinac treba da sudi za krivična dela za koja se može izreći kazna zatvora do osam godina - član 22. stav 1. ZKP, što iznosi više od 80% ukupnog broja krivičnih sudskih predmeta). Iz pragmatičnih razloga principi kolegijalnog suđenja i učešća građana u suđenjima već su odavno pretvoreni u izuzetke, a doskorašnji izuzeci danas su postali pravila. Taj nesklad mora biti u Ustavu otklonjen.

... o nazivu “Vrhovni kasacioni sud”

Najviši sud u Srbiji, nekadašnji Vrhovni sud Srbije, u Ustavu od 2006. nazvan je Vrhovnim kasacionim sudom (član 143. st. 4. i 5.). Taj naziv je potpuno neprimeren. U našoj pravnoj istoriji i u uporednom pravu postojali su kasacioni sudovi koji su bili ovlašćeni da samo ukidaju pravosnažne odluke nižih sudova, za razliku od vrhovnog suda koji ima znatno šira ovlašćenja, uključujući i mogućnost kasacije. Ustavotvorac se ugledao na terminologiju koja je postojala u nekadašnjoj Kraljevini Jugoslaviji ali nije imao u vidu da je i u to vreme isticano da ime toga suda nije potpuno adekvatno i da je uređenje sudskih postupaka po pravnim lekovima u međuvremenu pretrpelo krupne promene.

... o izboru predsednika Vrhovnog kasacionog suda

U svetlu demokratskih tendencija i nezavisnosti sudstva kao izuzetno ozbiljno postavlja se i pitanje načina izbora predsednika Vrhovnog kasacionog suda. Ustavom predviđen način izbora predsednika Vrhovnog kasacionog suda neprikriveno omogućuje snažan politički uticaj, te bi se već i samo zbog toga teško moglo govoriti o nezavisnom i samostalnom sudstvu kad mu na čelu stoji tako izabrani predsednik. Ovo tim pre što predsednik Vrhovnog kasacionog suda zauzima i položaj predsednika Visokog saveta sudstva. Prema našem mišljenju, neuporedivo bi bolje bilo da predsednika Vrhovnog kasacionog suda bira Opšta sednica toga suda, a da taj izbor eventualno samo potvrđuje Narodna skupština kako bi tim činom doprinela značaju i ugledu funkcije. Izbor čoveka koji će obavljati najvažniju funkciju u pravosuđu Srbije morao bi zavisiti od odluke sudija Vrhovnog suda kao najkompetentnijih i najodgovornijih nosilaca sudske funkcije.

O uslovima za izbor predsednika vrhovnog kasacionog suda Ustav ne govori ništa. Ustav, dakle, neće biti kočnica zakonodavcu da u pogledu tog pitanja postupi kako smatra da je najcelishodnije, pa i da dopusti da predsednik bude politička ličnost van reda već izabranih sudija, pa čak i da ne bude pravnik po stručnom obrazovanju. (Takvih je predsednika i sudija svojevremeno bilo u Ustavnom sudu Srbije, kad je to politički bilo potrebno, upravo zbog toga što Ustav to nije sprečavao). - Predsednik Vrhovnog kasacionog suda može biti na tom položaju pet godina i samo jednom, za razliku od Republičkog javnog tužioca, čiji mandat traje šest godina i koji može da bude ponovo izabran.

... o Visokom savetu sudstva

Izgleda nam da je postojeći koncept Visokog saveta sudstva potpuni promašaj, prvenstveno u pogledu sastava. Dominantan uticaj političkih ličnosti u tom delu uopšte ne odgovara cilju koji se njegovim uvođenjem želeo postići. Postavlja se pitanje da li je ministru pravde i predsedniku skupštinskog odbora za pravosuđe, pa i predsedniku Vrhovnog kasacionog suda mesto u ovom telu. Ako se tome doda da i dva “istaknuta pravnika” bira Narodna skupština, a da se među članovima Saveta iz reda sudija mogu naći i tek izabrane sudije prvostepenih sudova najnižeg ranga, može se izvesti zaključak o zastrašujućem političkom uticaju kome je izložen ovaj organ koji treba da “obezbedi i garantuje” ne samo svoju nezavisnost i samostalnost, već i nezavisnost i samostalnost čitavog sudstva i svih sudija (član 153. stav 1. Ustava). Nadležnost Visokog saveta sudstva određena je kompromisno. Svi poslovi u vezi sa sudstvom nisu u nadležnosti toga organa, već su dobrim delom ostali u nadležnosti Narodne skupštine, kojoj pripada prvi izbor sudija i izbor predsednika Vrhovnog kasacionog suda. Političke stranke i njihovi lideri su prilikom donošenja Ustava insistirali na tom kompromisu ne mireći se da izgube svaki uticaj na izbor sudija. U tome se ovaj organ razlikuje od svojih inostranih uzora koji imaju punu nadležnost u pitanjima koja se tiču sudstva, odnosno pravosuđa.

Sve izborne članove Visokog saveta sudstva (njih osam) postavlja Narodna skupština, šest iz reda stalnih sudija i dva ugledna pravnika van pravosuđa. Dakle, sve je opet u rukama političkih stranaka, i to nije dobro. Bolje bi bilo da je imenovanje članova Saveta u rukama sudske vlasti.

Insistiranje da u sastavu Visokog saveta sudstva budu i sudije sudova nižeg ranga predstavlja temu za ozbiljno razmišljanje. Lična nezavisnost i samostalnost u odlučivanju tih sudija je u ozbiljnoj sumnji jer po isteku mandata oni treba da se vrate u svoje sudove očekujući unapređenje u sudijskoj službi. Još gore je bilo rešenje koje je garantovalo automatsko napredovanje što je predstavljalo neku vrstu korupcije, tj. nagradu za lojalnost i poslušnost sudije člana Visokog saveta sudstva. Po našem mišljenju, izbor članova Visokog saveta sudstva morao bi se ograničiti na sudije Vrhovnog suda, i eventualno proširiti na druge sudije republičkog ranga, čija je samostalnost i lična nezavisnost neuporedivo izraženija, a stručnost dokazana. Zaista se postavlja pitanje šta će sudija osnovnog suda u Visokom savetu sudstva i kako je moguće da odlučuje o izboru i napredovanju sudija u sudovima višeg ranga ili da ocenjuje kvalitet i stručnost njihovog rada.

... o izboru sudija

Ustav razlikuje dve vrste izbora sudija: a) prvi izbor na vreme od tri godine, koji se obavlja u Narodnoj skupštini na predlog Visokog saveta sudstva i b) drugi izbor na neodređeno vreme, koji se obavlja u Visokom savetu sudstva. U nekim evropskim državama (Francuska, Italija, Portugalija, Španija i dr.) skupština kao politički organ državne vlasti vrši izbor sudija (i javnih tužilaca). U tom izboru treba favorizovati i obezbediti nezavisnost i kompetentnost, a ne političku podobnost kandidata. I naša Narodna skupština je do sada dala nesumnjive dokaze za ovakav zaključak. Zbog toga je izbor sudija poveren posebnom i nezavisnom državnom telu, međutim, ne u celini, već samo delimično. Rešenje u Ustavu je kompromisno, prvi izbor obavlja Narodna skupština, a drugi Visoki savet sudstva, i to nije dobro, jer će političke stranke u Skupštini i dalje imati jak politički uticaj na izbor sudija. Osim toga, prihvaćeno rešenje dovodi u pitanje princip stalnosti sudija, koji je jedna o osnovnih ustavnih garancija nezavisnog sudstva.

Budući da će se stalne sudije regrutovati iz reda sudija koje je na određeno vreme već izabrala Narodna skupština, lako je zaključiti da će skupštinska (tj. stranačka) politika i dalje presudno određivati profil sudijskog kadra. Visoki savet sudstva, koji bi trebalo da bude reprezent sudske vlasti, ograničen je prilikom drugog izbora na kandidate koji su odabrani po političkim kriterijumima Narodne skupštine. Tako će i pri ovom izboru sudija politički kriterijumi faktički biti dominantni u odnosu na stručnost kandidata i njihovu sposobnost da budu nezavisni, što je jedino relevantno prilikom izbora sudija.

Danas postoji opšta saglasnost i domaćih i inostranih stručnjaka da je ovo najozbiljniji nedostatak ustavnih odredaba koje se odnose na sudstvo. Uvođenje “sudija na probu” ili “sudija pripravnika” u naš pravosudni sistem objektivno je uništilo pravo sudija na stalnost sudijske funkcije koje je jedna od najvažnijih ustavnopravnih garancija sudske nezavisnosti. Umesto postojećeg ustavnog rešenja koje predviđa prvi izbor sudija ograničen na rok od tri godine, Ustav bi morao da pođe od pretpostavke da će se sve potrebne provere kandidata za sudijsku službu izvršiti pre izbora, a ne u toku trogodišnjeg mandata. Postojeće ustavno rešenje je već pokazalo mnoge svoje rđave karakteristike, među kojima je posebno opasno što se na taj način mlad sudija početnik tera na poslušnost radi dobijanja pozitivne ocene za prelazak u stalni sudijski mandat.

... o razlozima za razrešenje sudija

Dobro je što je za odluku o razrešenju sudija nadležan Visoki savet sudstva, kao organ sudske vlasti i zaštitnik sudske nezavisnosti, ali nije dobra što razlozi za razrešenje sudija nisu dati u samom Ustavu, kao što su bili dati u prethodnom Ustavu, već se naknadno određuju zakonom, kako zakonodavac nađe za shodno. Reč je o jednoj od ustavnih garancija sudske nezavisnosti koja je u Ustavu neopravdano izostala. Suprotno tome, uslovi za razrešenje sudija Ustavnog suda ostali su i dalje u Ustavu (v. član 174. stav 2). Opravdane razloge za te razlike teško je pronaći.

... o imunitetu sudija

Ustavne odredbe o imunitetima sudija, ali isto tako i ostalih državnih funkcionera, potrebno je pažljivo i detaljno preispitati. U svakom slučaju, neophodno je proveriti da li je opravdan što se u Ustavu predviđa znatno uže imunitetsko pravo za sudije u odnosu na sve druge nosioce državnih funkcija i sudije Ustavnog suda.

... o nepremestivosti sudije

Pitanje nepremestivosti sudije spada u red najvažnijih garancija sudijine lične nezavisnosti. Posle veoma dobrog rešenja koje smo do skoro imali, prema kojem sudija nije mogao biti premešten u drugi sud bez svoje saglasnosti, usledio je relativizirajući dodatak “osim u slučaju ukidanja suda ili pretežnog dela njegove nadležnosti” (član 150. stav 2. Ustava). Tako izvršna vlast sada može, promenom mreže sudova, tj. ukidanjem pojedinih sudova ili pojedinih sudskih nadležnosti, da po svom nahođenju neposlušne i nepodobne sudije iz jednog suda premešta u druge sudove i da tu mogućnost koristi kao vrstu kazne za neposlušnost. Na taj način se vrši direktan pritisak na sudiju i slabi njegova nezavisnost. Uz stalnost, način i uslove izbora, razrešenja i napredovanja u službi, nepremestivost sudije je fundamentalna garancija sudske nezavisnosti.

... o ustavnom konceptu javnog tužilaštva i Državnog veća tužilaca

Nama izgleda da se mora menjati i ustavni koncept javnog tužilaštva i Državnog veća tužilaca da bi se obezbedila stvarna nezavisnost tih veoma važnih državnih organa i eliminisali dnevno politički uticaj na njihov rad. Potreba korenite reforme u tom pravosudnom sektoru postaće naročito aktuelna od početka oktobra ove godine za kad je planirano uvođenje nove tužilačke istrage u sve krivične postupke. Ta promena zahteva da i javni tužioci budu sna- bdeveni nekom vrstom nezavisnosti da bi u vršenju svojih tužilačkih funkcija bili stvarno samostalni i da bi bili u stanju da se odupru političkim diktatima izvršne vlasti. Tu tužilačku nezavisnost ne treba izjednačiti sa sudskom nezavisnošću, ali ona u određenom vidu mora biti ustanovljena da pokretanje ili izostanak krivičnog gonjenja ne bi zavisio od volje političkih centara moći.

Ustav ima načelnu odredbu o samostalnosti javnog tužilaštva (član 156. stav 1), ali ne sadrži nijednu garanciju za ostvarivanje te samostalnosti. Na osnovu odredaba o Vladi kao predlagaču, i za izbor, i za razrešenje svih javnih tužilaca i odredbe o njihovom izboru u Narodnoj skupštini može se zaključiti da izvršna vlast ima mogućnost da ozbiljno utiče na rad javnog tužilaštva. Pitanje je da li javno tužilaštvo u tim uslovima može da bude stvarno samostalno u vršenju svojih funkcija ili će nastaviti da funkcioniše kao do sada. Ustav bi u tom pitanju morao da bude mnogo određeniji, jer javno tužilaštvo je dužno da goni učinioce krivičnih dela i da štiti ustavnost i zakonitost, a to nije moguće organu koji stoji pod kontrolom i upravom drugih državnih organa.

Odluku o razrešenju javnog tužioca donosi Narodna skupština na predlog Vlade (član 161. stav 2). Vlada je, dakle, ustavom ovlašćeni predlagač i za izbor i za razrešenje javnih tužilaca. Kad se uzme još u obzir da u samom tužilaštvu vladaju hijerarhijski odnosi između javnog tužioca i njegovih zamenika (monokratsko uređenje), može se zaključiti da Ustav omogućuje jak uticaj Vlade na rad javnog tužilaštva. Javno tužilaštvo je teško moguće ostaviti izvan svakog nadzora i kontrole, ali je pitanje da li te funkcije treba poveriti izvršnoj vlasti ili nekom drugom državnom organu. Formalno, javni tužioci će biti odgovorni Narodnoj skupštini (član 160), a faktički Vladi na čiji predlog se u Skupštini biraju i opozivaju.

Mnoga poboljšanja u pravosudnom sistemu mogla bi se postići i pre ustavnih promena jednostavnim izmenama i popravkama zakona kojima se uređuje organizacija pravosudnih organa.

... o organizaciji sudova republičkog ranga

Prema našem mišljenju, organizacija sudova republičkog ranga je potpuno pogrešna. Nije jasno zašto se, na primer, Privredni apelacioni sud konstituiše kao jedinstveni sud, dok su Viši prekršajni sud i Upravni sud konstituisani sa odeljenjima. Dakle, zalažemo se da se organizacija sudova na republičkom nivou ujednači tako što će se četiri republička suda organizovati po istom modelu.

... o upravnom sudstvu

Kada govorimo o upravnom sudstvu smatramo da bi bilo neophodno urediti organizaciju upravnog sudstva u dvostepenom sistemu odlučivanja. U ovom radu nema prostora za detaljniju elaboraciju tog pitanja, ali bi bilo dobro pratiti savremena evropska uporedno-pravna rešenja tog pitanja. Upravni sudovi bi morali postati dominantan kontrolor rada organa uprave sa afirmacijom odlučivanja u sporu pune jurisdikcije. Jedino na taj način organi uprave u Srbiji bi prepoznali autoritet upravnog suda.

... o prekršajnim sudovima

U pogledu prekršajnih sudova neopravdano su se afirmisala dva sistema. U jednom prvostepene odluke donose organi uprave (po pravilu policija), a u drugom odlučuje prekršajni sud. U drugom sistemu prvostepeno odlučivanje pripada osnovnom prekršajnom sudu, a u drugom stepenu odlučuje republički sud za prekršaje (Apelacioni prekršajni sud). Ovo rešenje je, po nama, sporno jer se pred organima policije primenjuju potpuno druga pravila i važe druga načela postupanja. Organ koji odlučuje u tom postupku nije sudija koji je samostalan i nezavisan u svom radu. Zbog toga predlažemo da se administrativni upravni i mandatni predmeti poveravaju isključivo u nadležnost organima uprave koji će odlučivati i u prvom i drugom stepenu. Kontrolu nad njihovim radom trebalo bi da vrše upravni sudovi u prvom stepenu odlučivanja.

... o odgovornosti pravnih lica za privredne prestupe

Nejasno je zašto se u pravnom sistemu i dalje zadržavaju privredni prestupi koji su posle uvođenja krivične odgovornosti pravnih lica izgubili svaki smisao postojanja. Dakle, po našem mišljenju pravna lica treba da odgovaraju, kao i fizička lica, za dve vrste kaznenih delikata, za prekršaje i krivična dela. Odgovornost pravnih lica za privredne prestupe postala je prevaziđena.

... o radu javnih izvršitelja

U izvršnom postupku treba dalje afirmisati rad javnih izvršitelja oni moraju postati element pravne sigurnosti u obla sti sprovođenja izvršenja uz neposrednu kontrolu suda. Već sada postoje uslovi da im se prenesu ovlašćenja i u drugim pravnim stvarima (naplata kazni i troškova prekršajnog postupka; naplata taksi paušala ali i drugih upravnih, poreskih, carinskih i drugih fiskalnih obaveza). U tom smislu predlažemo da se donese poseban zakon o javnim izvršiteljima koji bi uredio organizaciona pitanja ove izuzetno značajne pravosudne profesije i u kome bi se detaljno uredila njihova ovlašćenja. Tako bi se uklonila ozbiljna primedba da ZIO sadrži: materijalno-pravne, procesne i organizacione odredbe.

... o radu javnih beležnika

U narednom periodu trebalo bi snažno afirmisati rad javnih beležnika - notara i, u tom smislu, ubrzati zakonska rešenja kako bi ova služba što je moguće pre zaživela u punom kapacitetu što podrazumeva osim sada važeće nadležnosti i prenošenje svih poslova u “nespornim stvarima”.

Dovršiti reformu vanparničnog postupka kao jednog od najvažnijih procesnih zakona. Posebno raditi na rasterećenju sudova u svim onim stvarima koje se mogu preneti na nove pravosudne profesije, kao što su javni beležnici i izvršitelji.

... o veštacima

U najkraćem mogućem roku doneti novi zakon o veštačenju u kome treba otkloniti brojne nedostatke koje ima važeći zakon. Najpre, veštake treba tretirati kao pomoćnu pravosudnu profesiju. Oni moraju da budu licencirani prema kvalitetu uz vremensko ograničenje licence. Mora im se priznati pravo na udruživanje u Komoru, ali istovremeno ustanoviti i mehanizam za kontrolu njihovog rada. Veštaci moraju biti podeljeni u nekoliko specijalizovanih grupa prema vrstama veštačenja, kao što su: obezbeđenje dokaza, procenitelji, davaoci stručnog mišljenja, te veštaci u užem smislu reči.

... o pravosudno informacionom sistemu

Jedno od najvažnijih pitanja dobrog funkcionisanja pravosuđa, u najširem smislu reči, jeste stavljanje u funkciju pravosudnog informacionog sistema. Ovaj sistem je koncepcijski napravljen u Ministarstvu pravde, ali je iz potpuno neopravdanih razloga došlo do njegovog rasparčavanja. Pravosudni informacioni sistem predstavlja uvezanu celinu koja podrazumeva osnovne podatke koji se formiraju na nivou svih pravosudnih organa (registar propisa, registar pravne literature, zbirka sudskih odluka, međunarodna pravna akta, registri veštaka, prevodilaca, tumača, izvršitelja, te druge opšte baze javnih podataka). Takođe, ovaj sistem treba da koordinira podatke koji su u autonomnim poslovnim sistemima sudova, tužilaštava, ustanova za izdržavanje zatvorskih kazni i Ministarstva pravde. Slobodno ili ograničeno korišćenje određenih podataka treba da imaju i priznate pravosudne profesije kao što su: advokati, javni beležnici, izvršitelji, veštaci, stečajni upravnici i sl.

Evropska komisija za razvoj je odobrila taj projekat i finansirala ga. Implementacija projekta je započeta u deset sudova. Iz potpuno nejasnih razloga (motive možemo samo da pretpostavimo), došlo je do obustave dalje implementacije projekta, te je plaćen novi projekat koji takođe nikada nije zaživeo. Ministarstvo pravde bi moralo u najkraćem mogućem roku da reši ovo pitanje tako što će koristeći dobra postojeća rešenja napraviti jedinstveni inženjering informacionog sistema pravosudnih organa. Jedino na taj način mogu se obezbediti visoko postavljeni ciljevi: brza razmena podataka, tačnost podataka, smanjivanje troškova administracije, podizanje kvaliteta zaštite prava građana i sl.

... o pravosudnom budžetu

Za sam kraj ostavili smo možda i najvažnije pitanje koje može direktno uticati na realizaciju svih postavljenih ciljeva. To je pitanje pravosudnog budžeta. Nezavisnost i samostalnost sudstva, između ostalog, ogleda se u smanjivanju uticaja izvršne vlasti na njegovo funkcionisanje. Sasvim je jasno da je nemoguće da se sudska vlast u potpunosti distancira od druga dva oblika vlasti, ali moraju se učiniti napori da se uticaji na nju sa tih strana smanje. Po našem mišljenju, pravosudni budžet treba da bude koncipiran tako da se puni iz sopstvenih prihoda koji bi se u opštem budžetu unosili na posebnu stavku “pravosudnog budžeta”. Takse su svakako najvažniji izvor prihoda za pravosuđe. U našem pravnom sistemu takse se dele na administrativne i sudske. Sudske takse predstavljaju naknadu za rad pravosuđa i bilo bi sasvim logično da pripadnu pravosuđu. Osim taksa postoje i paušali koji se određuju kao materijalni trošak za određene sudske radnje. Paušal nije određen prema vrednosti spora već predstavlja naknadu za posebne radnje preduzete u sudskim postupcima. U parničnoj i vanparničnoj materiji paušal se određuje radi izlaska suda na lice mesta, radi uzimanja određenih izjava i tome sl. Paušali se određuju i u prekršajnom postupku, kao i u drugim kaznenim postupcima. U svim kaznenim postupcima sud ima pravo i obavezu da od osuđenog lica, nakon okončanja postupka, oduzme protivpravno stečenu imovinsku korist. Nedavno su doneti inovirani propisi koji regulišu pitanje oduzimanja imovinske koristi od lica koja su izvršioci krivičnih dela organizovanog kriminala. Formirana je, čak, i posebna služba koja se bavi upravljanjem tom imovinom. Novčane kazne se masovno izriču u svim kaznenim postupcima. Po našem uverenju u pravosudni budžet po okončanju krivičnog postupka trebalo bi da uđu i sredstva od prodaje predmeta koji su uzeti kao corpora delicti. Sasvim je sigurno da oružje ili opasnooruđe neće biti predmet prodaje, već će se predati nekom od kriminalističkih muzeja ili naprosto uništiti, ali postoje i brojna sredstva izvršenja krivičnih dela koja imaju izuzetnu vrednost, i njihovom prodajom se takođe može ostariti izuzetna dobit. Svi oblici jemstva ili sudskih depozita koji nisu iskorišćeni takođe ostaju u sudu. Jemstvo može biti položeno, na primer, radi obezbeđenja prisustva u krivičnom postupku ili radi odlaganja sprovođenja izvršenja. Depoziti od nepoznatih lica ili lica koja su nedostupna pravosudnim organima takođe ostaju u vlasništvu države. U nasledno-pravnim stvarima država je univerzalni sukcesor ukoliko je ostavilac preminuo bez naslednika. U svim postupcima u kojima je država stranka u postupku kao zakonski zastupnik države pojavljuje se javni pravobranilac. On ima pravo na naknadu jednaku kao kad stranku zastupa advokat. I ovi prihodi bi takođe mogli da budu sastavni deo pravosudnog budžeta.

Uporedno-pravna analiza pokazuje da su iznosi koje ostvaruju sudovi po osnovu naplaćenih novčanih kazni, taksi, paušala, prodaje predmeta koji su corpora delicti i dr. dovoljni da podmire sve izdatke koji padaju na teret pravosudnog budžeta. Na taj način pravosuđe bi moglo da iskaže svoju samostalnost u odnosu na druge državne organe. Sudije i zaposleni u sudovima bili bi više motivisani ukoliko bi videli da su materijalno-tehnička opremljenost sudova i uslovi rada u njima bolji. Ovde treba ukazati na primer sudova za prekršaje kod kojih danas izvestan broj predmeta zastareva, pa umesto da ti sudovi pune budžet oni predstavljaju trošak za državu.

Pravosudni budžet se ne uvodi da bi se sudijama povećale plate. Danas je postalo potpuno jasno da je osnov funkcio nisanja jedne demokratske države kvalitetno sudstvo. Bez takvog sudstva nema razvitka ni demokratskih ni privred- no-ekonomskih odnosa. Da bismo imali kvalitetno sudstvo moramo imati sudije koje su izabrane iz reda najboljih pravnika, dakle, mora se afirmisati pozitivna selekcija i motivisati najbolje da dođu u sudove. Ekonomska nezavisnost pravosuđa je i u direktnoj vezi sa iskorenjivanjem korupcije u toj državnoj službi koja je, nažalost, postala prisutna pojava u našem pravosuđu. Od dobro plaćenog i zbrinutog sudije država može tražiti visoku stručnost, ličnu nezavisnost, nepristrasnost, radno angažovanje, motivisanost za rad i nadasve čestitost u obavljanju službe. Isto se odnosi i na druge nosioce pravosudnih funkcija, kao i na zaposlene u pravosudnim organima.

... o materijalno-pravnom dejstvu odluka ustavnih sudova

Za sâm kraj ostavili smo, po nama, centralno pitanje dalje afirmacije sudova. To je problem materijalno-pravnog dejstva odluka ustavnih sudova. Postoje brojni argumenti u prilog shvatanju da sadašnja praksa ustavnih sudova kojom oni mogu “menjati” odluke “redovnih sudova” nije dobra. Kao argumenti se iznose: poseban ustavni položaj Ustavnog suda; poseban položaj te način izbora sudija ustavnog suda, nepostojanje porote, nepostojanje načela kontradiktornosti, probijanje pravila (pravosnažnosti, izvršnosti te pravne sigurnosti) i sl.

Sa druge strane kao najjači argument se ističe da Ustavni sud može da proglasi Zakon “neustavnim” pa samim tim može i odluku suda.

Ovo pitanje prevazilazi domašaj ovoga rada i podrazumeva posebnu preciznu elaboraciju pa ga ovom prilikom samo apostrofiramo.



Email Print