Pravo zaposlenih na odsustvo u dane praznika

Tweet

NAPOMENA:

• Ovaj stručni tekst se odnosi na propise koji važe na dan njegovog objavljivanja. Svi izneti stavovi su stručni stavovi, odnosno shvatanja autora teksta, koja se baziraju na tumačenju pozitivnopravnih normi, i ne predstavljaju obavezujuće instrukcije.
• Ulaskom u DEMO verziju pravne baze Paragraf Lex, možete BESPLATNO pristupiti SVIM propisima Srbije i time možete utvrditi ažurnost ovog teksta.

Autori: Tatjana Orlović

Objavljeno: 19.04.2021.

Redakciji se sve češće javljaju pitanja o pravu na odsustvo u dane pravoslavnih verskih praznika ukoliko su zaposleni drugih veroispovesti, o pravu zaposlenih pravoslavne veroispovesti na odsustvo u dane krsne slave, na pravo na uvećanu zaradu ukoliko u te dane radi i druga pitanja prevashodno vezana za prava zaposlenih koji rade ili odsustvuju sa rada u dane praznika koji se praznuju neradno.

Na sva sporna pitanja koja su se do sada javila ukazaćemo na odgovore kroz komentar, prema propisima relevantnim za ovu materiju, to jest prema odredbama Zakona o državnim i drugim praznicima u Republici Srbiji (- dalje: Zakon) i Zakona o radu (dalje: ZOR).

ZOR ne uređuje neposredno pravo na odsustvo u dane praznika, već pravo zaposlenih na (uvećanu) zaradu odnosno na naknadu zarade u zavisnosti od toga da li zaposleni u dane praznika rade, ili ne rade. Zaposleni koji radi u dane praznika, koji su neradni dani, ostvaruje pravo na uvećanu zaradu u visini utvrđenoj opštim aktom i ugovorom o radu, i to - najmanje 110% od osnovice prema članu 108. stav 1. tačka 1) ZOR. Odredbom člana 114. stav 1. ZOR uređuje pravo zaposlenih na naknadu zarade za vreme odsustva u dane praznika i to u visini prosečne zarade zaposlenog u prethodnih 12 meseci, u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu.

Međutim, odgovor na pitanje "Koji su to praznici koji se praznuju neradno?" daju odredbe Zakona, a prema istom u Republici Srbiji praznuje se neradno:

• Sretenje - Dan državnosti Srbije - 15. i 16. februara (član 1. Zakona);
• Nova godina - 1. i 2. januara (član 1a Zakona);
• Praznik rada - 1. i 2. maja (član 1a Zakona);
• Dan primirja u Prvom svetskom ratu - 11. novembra (član 1a Zakona);
• prvi dan Božića - 7. januara (član 2. Zakona);
• Vaskršnji praznici - počev od Velikog petka zaključno sa drugim danom Vaskrsa (član 2. Zakona).

Ove godine je došlo do preklapanja Vaskršnjih praznika, sa praznikom rada, pa u vreme ovih praznika zaposleni mogu ostvariti do pet dana odsustva, jer se prema mišljenju Ministarstva za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja, br. 011-00-530/2020-02 od 20.01.2021. godine, usled praznovanja drugog dana Vaskrsa u ponedeljak 3. maja, drugi dan Praznika rada (koji pada u nedelju 2. maja) prenosi na prvi naredni radni dan, utorak - 4. maj, odnosno kako je u mišljenju navedeno:

U vreme prethodno navedenih praznika - državnih i verskih, "ne rade državni i drugi organi, privredna društva i drugi oblici organizovanja za obavljanje delatnosti ili usluga" kako je to propisano članom 3. Zakona, pa proizlazi kao nesporno da pravo na odsustvo za ove praznike imaju svi zaposleni bez obzira na veroispovest, odnosno bez obzira na nacionalnost. Pravo na uvećanu zaradu za rad u ove dane, odnosno pravo na odsustvo uz naknadu zarade u ove dane imaju svi koji imaju status zaposlenih u skladu sa članom 5. ZOR.

Međutim, u dane državnih i verskih praznika koji se praznuju u Republici Srbiji neradno, određeni poslodavci imaju mogućnost odnosno dužnost da rade, to jest kako je to Zakonom propisano:

- imaju dužnost državni i drugi organi, privredna društva i drugi oblici organizovanja za obavljanje delatnosti ili usluga, u skladu sa zakonom i propisima donesenim na osnovu zakona, jer moraju obezbediti neprekidno obavljanje delatnosti, odnosno usluga i u dane praznika, u suprotnom bi zbog prekida obavljanja delatnosti, odnosno usluga nastale štetne posledice za građane i državu;

- imaju mogućnost privredna društva i drugi oblici organizovanja za obavljanje delatnosti ili usluga čija priroda delatnosti, odnosno tehnologija procesa rada zahteva neprekidan rad.

Pravo na odsustvo u dane praznika se pretpostavlja u privredi, a dužnost rada u dane praznika poslodavac utvrđuje odlukom o rasporedu radnog vremena. Poslodavac je dužan da o promeni rasporeda zaposlene obavesti najmanje pet dana unapred (osim u slučaju uvođenja prekovremenog rada), a samo izuzetno, u slučaju potrebe posla usled nastupanja nepredviđenih okolnosti, može obestiti o promeni u kraćem roku od pet dana, ali ne kraćem od 48 časova unapred. Odluka se može odnositi na sve zaposlene, ili na pojedine zaposlene odnosno organizacione jedinice.

Poslodavac rešenjem odlučuje o pravima, obavezama i odgovornostima zaposlenog, u pisanom obliku sa obaveznim obrazloženjem i poukom o pravnom leku, pa proizlazi iz člana 193. ZOR, da bi poslodavac o odsustvu zaposlenog ili radu na dan praznika, trebalo da odluči rešenjem.

Svi zaposleni, koji su po nalogu poslodavca dužni da rade na navedene praznike, ostvaruju pravo na uvećanu zaradu i to najmanje 110% od osnovice. Prethodno navedeno važi za sve zaposlene, bez obzira na veroispovest. Isto tako i svi zaposleni koji u ove praznike nemaju radnu obavezu, za vreme odsustva ostvaruju naknadu zarade u skladu sa članom 114. ZOR.

- Pravo zaposlenih na odsustvo prema veroispovesti -

Pravoslavna veroispovest je najzastupljenija u Republici Srbiji, ali postoje i druge veroispovesti koje su u većem broju zastupljene a to su katolička i drugih hiršćanskih zajednica, islamska i jevrejske zajednice. Imajući u vidu četiri najzastupljenije veroispovesti na teritoriji Republike, prema članu 4. stav 1. tačka 1) Zakona propisano je:

"Zaposleni imaju pravo da ne rade u dane sledećih verskih praznika, i to:

1) pravoslavci - na prvi dan krsne slave;

2) katolici i pripadnici drugih hrišćanskih verskih zajednica - na prvi dan Božića i u dane Uskršnjih praznika počev od Velikog petka zaključno sa drugim danom Uskrsa, prema njihovom kalendaru;

3) pripadnici islamske zajednice - na prvi dan Ramazanskog bajrama i prvi dan Kurbanskog bajrama;

4) pripadnici jevrejske zajednice - na prvi dan Jom Kipura."

Za razliku od državnih i verskih praznika koji se praznuju neradno na državnom nivou, ali gde zakonodavac propisuje mogućnost odnosno dužnost rada i u te dane, formulacija člana 4. Zakona naglašava da "zaposleni imaju pravo da ne rade..." a kao protivteža pravu zaposlenog da ne radi, postoji dužnost poslodavca da odobri. Drugim rečima za sva odsustva koja su predviđena članom 4. Zakona, ne postoji mogućnost poslodavca da jednostrano utvrdi radnu obavezu zaposlenom odnosno uskrati pravo na odsustvo.

Zaposleni se po pravilu prilikom zasnivanja radnog odnosa izjašnjavaju poslodavcu koje su veroispovesti, kako bi poslodavac nesporno mogao da zna koje praznike praznuje konkretan zaposleni. Činjenica je da ne postoji sistem za "proveru veroispovesti", niti za verifikaciju krsne slave određenog zaposlenog, ali se poslodavcima savetuje da izjave zaposlenih o veroispovesti i/ili krsnoj slavi kod zaposlenih pravoslavne veroispovesti pribavi pisanim putem, kako bi smanjio prostor za nesporazume.

- Pravo zaposlenih pravoslavne veroispovesti -

Kao što smo prethodno ukazali, prema članu 4. Zakona, zaposleni pravoslavne veroispovesti imaju pravo da ne rade na prvi dan krsne slave. Zaposleni je u obavezi da poslodavca blagovremeno obavesti o krsnoj slavi, međutim kada i u kom roku zakon nije propisao. Krsna slava odnosno konkretan datum kada zaposleni slavi slavu, poznata je unapred, prema crkvenom kalendaru, pa ni nema razloga da se o tome poslodavac ne obavesti blagovremeno, a ni nema opravdanja za zaposlenog da se određenog dana samo ne pojavi. Kako Zakonom, pa ni ZOR nije uređen način obaveštavanja poslodavca o krsnoj slavi, pa ni o veroispovesti, utoliko pre je savet poslodavcima da inicijativu preuzmu u svoje ruke i da od svih zaposlenih pribave informacije o navedenom.

Dakle, u slučaju da zaposleni blagovremeno obavesti poslodavca o krsnoj slavi, poslodavac može samo rešenjem da utvrdi odsustvo zaposlenog na određeni dan, a za vreme odsustva kao što smo ukazali, zaposleni ostvaruje naknadu zarade u skladu sa članom 114. Zakona. Zaposleni i poslodavac se mogu dogovoriti da zaposleni ipak radi na dan krsne slave - to ne može biti jednostrana odluka poslodavca, već sporazumna obe strane. U slučaju da zaposleni radi na prvi dan krsne slave - ostvaruje pravo na uvećanu zaradu.

Šta se dešava ukoliko zaposleni radi na prvi dan krsne slave, bez znanja poslodavca, potom zahteva uvećanu zaradu? Situacija podrazumeva da poslodavac nije obavešten da zaposleni određenog dana slavi slavu, pa i nije znao da treba da utvrdi odsustvo. Prema našem mišljenju, ukoliko ne postoji obaveza rada, utvrđena od strane poslodavca koji je prethodno znao, ili morao znati da zaposleni tog dana slavi slavu, onda ni nema prava zaposlenog na uvećanu zaradu.

Činjenica je da se u praksi retko donose rešenja kojima se utvrđuje pravo na odsustvo, odnosno kojima se utvrđuje obaveza rada zaposlenima na dane praznika. Ta praksa proizlazi kao suprotna odredbi člana 193. ZOR, međutim i inspekcija rada u praksi često toleriše izostajanje rešenja, sa ciljem da se izađe u susret poslodavcima i da se rasterete dodatne papirologije. To dodatno i obrazlažu da su prava zaposlenih na odsustvo konstituisana Zakonom, pa da bi rešenje trebalo doneti samo u slučaju da se utvrđuje radna obaveza. Zanimljivo bi bilo videti zapravo statistiku koji broj poslodavca dosledno primenjuje član 193. Zakona, pa svakom pojedinačnom zaposlenom o pravu na odsustvo na dan praznika, ili rada na dan praznika odlučuje pojedinačnim rešenjem? Međutim, ta praksa dovodi i do drugih problema - da poslodavac rešenjem odluči o pravu zaposlenog da odsustvuje sa rada u određeni dan praznika, zaposleni ne bi mogao da ističe da je on određenog dana praznika radio i da mu pripada pravo na uvećanu zaradu. Ako poslodavac rešenjem odluči da zaposleni odsustvuje sa rada, odnosno da na dan nekog praznika radi, zaposleni bi bio dužan da se i rešenja pridržava, a prostora za nedoumicu nema.

Između poslodavca i zaposlenog trebalo bi da vlada odnos poverenja, a da se za svako pitanje iznađu kompromisna rešenja, pa tako i u pogledu ostvarivanja ovog prava na odsustvo, ili rad uz uvećanu zaradu, sve u skladu sa zakonima. Dakle, pravo na odsustvo na prvi dan krsne slave imaju samo i isključivo zaposleni pravoslavne veroispovesti. Pravo mogu koristiti jednom u kalendarskoj godini, uz obavezu zaposlenog da o tome blagovremeno obavesti poslodavca. Ovo pravo zaposleni mogu iskoristiti u kalendarskoj godini u kojoj prvi dan krsne slave pada u dan koji je prema rasporedu radnog vremena kod poslodavca radan dan. Drugim rečima, ukoliko je zaposlenom radna nedelja organizovana kao petodnevna - ponedeljak-petak, a zaposlenom prvi dan krsne slave pada u subotu, nesporno je da on pravo na odsustvo nema, jer tog dana i nije bio dužan da radi prema važećem rasporedu kod poslodavca.

Za razliku od državnih praznika koji se mogu prenositi na prvi naredni radni dan, u slučaju da jedan od datuma kada se praznik praznuje pada u nedelju, verski praznici iz člana 4. Zakona, ne potpadaju pod to pravilo. To znači da ukoliko prvi dan krsne slave pada u nedelju (ili subotu), zaposleni nema prava da "prenese" odsustvo na prvi naredni radni dan.

Isto tako bitno je istaći da pripadnici drugih verskih zajednica koji prema svojoj veroispovesti proslavljaju slavu, nemaju pravo na odsustvo po tom osnovu, jer je ovo pravo Zakonom garantovano samo zaposlenima pravoslavne veroispovesti, a ovim povodom Ministarstvo za rad zauzimalo je isti stav kroz više mišljenja, pa tako:

1. Mišljenje Ministarstva za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja, Sektor za rad, br. 011-00-825/2015-02, od 26.8.2015. godine:

"...Polazeći od navedenih odredaba Zakona, zaposleni - katolici ili pripadnici drugih hrišćanskih verskih zajednica imaju pravo na odsustvo s rada za božićne i uskršnje praznike prema Gregorijanskom kalendaru. Pravo na odsustvovanje s rada na prvi dan krsne slave imaju zaposleni - pravoslavci.

Prema tome, zaposleni pripadnici grkokatoličke veroispovesti nemaju pravo na odsustvovanje s rada na dan slave, koje je utvrđeno za pripadnike pravoslavne veroispovesti."

2. Mišljenje Ministarstva rada i socijalne politike, br. 011-00-936/2009-02 od 4.11.2009. godine:

"... Polazeći od navedenih odredaba Zakona, zaposleni - katolici ili pripadnici drugih hrišćanskih verskih zajednica imaju pravo na odsustvo sa rada za Božićne i Uskršnje praznike prema Gregorijanskom kalendaru. Pravo na odsustvovanje sa rada na prvi dan krsne slave imaju zaposleni - pravoslavci.

Prema tome, zaposleni ostvaruje pravo na odsustvo sa rada za verske praznike utvrđene u članu 4. Zakona o državnim i drugim praznicima u Republici Srbiji na osnovu lične pripadnosti određenoj veroispovesti, a ne na osnovu verske pripadnosti članova njegovog porodičnog domaćinstva. To znači da zaposleni pripadnici katoličke veroispovesti nemaju pravo na odsustvovanje sa rada na dan krsne slave, koje je utvrđeno za pripadnike pravoslavne veroispovesti."

- Pravo zaposlenih katolika i pripadnika drugih hrišćanskih verskih zajednica -

Katolici i pripadnici drugih hrišćanskih verskih zajednica kao zaposleni imaju prava da pored navedenih državnih praznika, odsustvuju sa rada uz naknadu zarade i na prvi dan Božića i u dane Uskršnjih praznika počev od Velikog petka zaključno sa drugim danom Uskrsa, prema njihovom kalendaru, sve u skladu sa članom 4. stav 1. tačka 1) Zakona u vezi sa članom 114. ZOR.

To znači da zaposleni katoličke i drugih hrišćanskih veroispovesti imaju prava na odsustvo u:

• sve dane državnih praznika koji se praznuju neradno (čl. 1. i 1a Zakona),
• dane verskih praznika koji se u Republici Srbiji praznuju neradno (član 2. Zakona) i na
• prvi dan Božića i u dane Uskršnjih praznika počev od Velikog petka zaključno sa drugim danom Uskrsa, prema njihovom kalendaru.

Nije zakonito zaposlenima katoličke veroispovesti određivati korišćenje godišnjeg odmora za dane Vaskrsa. Vaskrs jeste verski praznik, ali se on u Srbiji praznuje neradno na državnom nivou - bez obzira na veroispovesti zaposlenih. Saglasno članu 70. stav 2. ZOR, dani praznika izričito se ne uračunavaju u dane godišnjeg odmora, te praksa poslodavca da u ove dane zaposlene drugih veroispovesti upućuju na odmor zapravo predstavlja uskraćivanje prava na plaćeno odsustvo u dane praznika, kršenje odredbi ZOR koje uređuju odmor, a s obzirom da kod zaposlenih postoji i lično svojstvo (član 18. ZOR) može predstavljati i diskriminaciju. Diskriminacija je svako postupanje poslodavca uzrokovana ličnim svojstvom kod zaposlenog, usled kog se posrednim ili neposrednim postupanjem poslodavca, taj zaposleni stavlja u nepovoljniji položaj u odnosu na drugog zaposlenog.

Stav da zaposleni katoličke veroispovesti i drugih hrišćanskih verskih zajednica imaju pravo na odsustvo i na Uskrs i na Vaskrs, zauzelo je i Ministarstvo za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja, u mišljenju broj 011-00-1211/2015-02 od 21.1.2016. godine:

"....Imajući u vidu navedeno, zaposleni katoličke veroispovesti imaju pravo da ne rade u dane verskih praznika koji su neradni dani za sve zaposlene, bez obzira na versku pripadnost, kao i u dane verskih praznika utvrđenih u članu 4. tačka 2) Zakona o državnim i drugim praznicima u Republici Srbiji.

Takođe, zaposleni katoličke veroispovesti imaju pravo na naknadu zarade za vreme odsustvovanja sa rada u dane verskih praznika koji su neradni dani za sve zaposlene, bez obzira na versku pripadnost, kao i u dane verskih praznika utvrđenih u članu 4. tačka 2) Zakona o državnim i drugim praznicima u Republici Srbiji, odnosno pravo na uvećanu zaradu ako rade u dane tih praznika."

Isto tako i u Mišljenju Ministarstva za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja, br. 131-05-22/2015-02 od 23.4.2015. godine:

"... Svi zaposleni imaju pravo na naknadu zarade za vreme odsustvovanja sa rada u dane verskih praznika koji su neradni dani, odnosno pravo na uvećanu zaradu ako rade u dane tih praznika, shodno članu 108. Zakona o radu ("Sl. glasnik RS", br. 24/2005, 61/2005, 54/2009, 32/2013 i 75/2014).

Prema tome, zaposleni katoličke veroispovesti imaju pravo na naknadu zarade u dane verskih praznika koji su neradni dani za sve zaposlene i u dane verskih praznika utvrđenih u članu 4. Zakona, zavisno od njihove verske pripadnosti."

- Pravo zaposlenih islamske veroispovesti -

Ramazanski bajram i Kurbanski bajram su dva najvažnija praznika u islamskom kalendaru. Ramazan je deveti mesec lunarnog, muslimanskog kalendara, koji se računa prema mesecu a ne prema suncu. To znači da je svake godine Ramazanski Bajram 10 ili 11 dana ranije od prethodne godine, a kako se Kurban bajram obeležava dva hidžretska meseca i 10 dana nakon Ramazanskog bajrama, u principu svake godine u druge dane pada i Ramazanski i Hadžijski Bajram, pa zato i datumi prema gregorijanskom kalendaru variraju od godine do godine. Za tačne datume proslave ovih praznika, najbolje je konsultovati Rijaset islamske zajednice Srbije.

Identično kao i u prethodnom slučaju - pored prava na odsustvo u dane praznika koji pripadaju svim zaposlenima (bez obzira na veroispovest) pa i zaposlenima islamske zajednice, koji i prema veroispovesti ostvaruju pravo na odsustvo na prvi dan Ramazanskog bajrama i prvi dan Kurbanskog bajrama, iako se ovi praznici praznuju tri ili više dana.

Zaposleni islamske veroispovesti svoje pravo na odsustvo mogu koristiti samo u slučaju da prvi dan praznika padne u dan koji je prema rasporedu radnog vremena kod poslodavca ujedno i radni dan zaposlenog. Ukoliko postoji saglasnost zaposlenog da obavlja poslove na dane praznika, onda mu svakako pripada pravo na uvećanu zaradu najmanje 110% od osnovice.

- Pravo zaposlenih pripadnika jevrejske zajednice -

Jom kipur smatra se najvećim praznikom, praznikom pomirenja i praštanja koji je vrhunac desetodnevnog perioda pokajanja koji počinje na Roš-ašana. Prema predanju pripadnika verske zajednice, toga dana svaki vernik nosi u sebi zakone Tore, milosrđe i uzvišeno osećanje zajedništva sa svim ljudima.

Zbog značaja praznika, kao i kod pripadnika drugih verskih manjina, Zakon predviđa pravo na odsustvo na prvi dan Jom Kipura zaposlenima pripadnicima jevrejske zajednice, pored prava ovih zaposlenih da odsustvuju u dane državnih i verskih praznika iz člana 2. Zakona.

- Pravo zaposlenih na odsustvo ili uvećanu zaradu u zavisnosti od rasporeda radnog vremena kod poslodavca -

Kao što smo prethodno ukazali, pravo na odsustvo sa rada uz naknadu zarade zaposleni može ostvariti ukoliko su to radni dani zaposlenog, prema rasporedu radnog vremena kod poslodavca. Zaposleni je dužan da bude raspoloživ za obavljanje poslova u mestu rada poslodavca u radno vreme koje je poslodavac utvrdio opštim aktom, ugovorom o radu ili češće ovi akti samo upućuju na Odluku poslodavca kojom je raspored radnog vremena i utvrđen. Odluka o rasporedu radnog vremena, mora biti dostupna svim zaposlenima, kao i eventualne odluke o promeni rasporeda radnog vremena, pri čemu je poslodavac o promeni rasporeda radnog vremena dužan da obavesti pet dana unapred, izuzetno ne kasnije od 48 časova unapred u slučaju potrebe posla usled nastupanja nepredviđenih okolnosti.

Ako je zaposlenom radno vreme organizovano kao petodnevno ponedeljak-petak (8h dnevno), onda npr. za Uskrs koji se praznuje od 30. aprila zaključno sa 3. majem, zaposleni može ostvariti pravo na dva dana odsustva uz naknadu zarade po članu 114. ZOR (za 30.4. i 3.5.). Ukoliko zaposlenom bude utvrđena radna obaveza u ove dane, onda zaposlenom za 16 časova rada na dan praznika, pripada uvećana zarada najmanje 110% od osnovice. A ako zaposlenom npr. bude utvrđena i radna obaveza za subotu (1. maj), onda bi taj zaposleni ostvario pravo na uvećanu zaradu za 24 časa rada na dan(e) praznika, a pored toga i uvećanje za 8 časova rada koji su bili ujedno i prekovremeni rad zaposlenog, sve u skladu sa članom 108. ZOR.

Moramo napomenuti i da u slučaju da poslodavac utvrdi da se na dan praznika radi, to samo po sebi ne predstavlja prekovremeni rad, niti preraspodelu radnog vremena. Prekovremeni rad je rad duži od punog radnog vremena, a zaposleni je dužan da radi prekovremeno samo u slučajevima utvrđenim članom 53. ZOR. Preraspodelu radnog vremena, uvodi poslodavac zbog potreba posla ili organizacije rada, odnosno kada je delatnost poslodavca takva da u periodu od šest meseci u kalendarskoj godini zaposleni u jednom periodu radi duže od ugovorenog, a u drugom periodu kraće od ugovorenog radnog vremena, tako da prosečno, u periodu preraspodele ne radi duže od ugovorenog radnog vremena. Kolektivnim ugovorom može da se predvidi da preraspodela traje do 9 meseci i da se ne vezuje za kalendarsku godinu. U svakom slučaju samo izuzetno, zaposleni može da se saglasi da u periodu preraspodele radi i duže od ugovorenog radnog vremena, a da mu se taj "višak sati" isplati kao prekovremeni rad.

Ako poslodavac odredi rad samo u one dane praznika, koji bi prema rasporedu radnog vremena, svakako bili radni, onda zaposlenom pripada samo uvećanje za rad na dan praznika koji je neradni dan - najmanje 110% od osnovice. Ali ako bi odredio rad u te dane, ali sa većim fondom časova od ugovorenog, na primer 12 časova dnevno, umesto osam, ili u dane koji su inače prema rasporedu radnog vremena zaposlenom slobodni dani, onda bi taj "višak časova" mogao predstavljati ili prekovremeni rad (ako postoji faktor iznenađenja) ili je reč o preraspodeli radnog vremena, pa bi zaposleni ostvario uvećanu zaradu za 12 sati rada na praznik i pravo na uvećanu zaradu za četiri časa po osnovu prekovremenog rada, ili ne bi jer su ta četiri sata bila obuhvaćena preraspodelom radnog vremena.

Generalno za utvrđivanje prava na odsustvo sa rada, bitno je da li bi zaposleni bio dužan da radi, ako bi bio dužan da radi i ostvarivao bi zaradu, onda u slučaju praznika odsustvuje sa rada i ostvaruje naknadu zarade. Ako u dane praznika koji se praznuju neradno, zaposleni radi - ostvaruje pravo na uvećanu zaradu. Pravo na odsustvo sa rada ili na uvećanu zaradu zaposlenom može pripadati samo za onaj dan odnosno onaj broj dana koji se prema Zakonu praznuje neradno.Šta to znači, najbolje pojasniti kroz primer:

Zaposleni radi pet dana u nedelji, 8h dnevno, organizovano petak-utorak. U 2022. godini Nova Godina počinje od subote, prema članu 1a Zakona, Nova godina slavi se 1. i 2. januara, a prema članu 3a Zakona, nedelja - 2. januar, prenosi se kao neradan dan na 3. januar 2022. godine.

U ovom primeru zaposleni koji radi petak-utorak, imao bi pravo na odsustvo sa rada za dva dana praznika i pravo na uvećanu zaradu samo za dva dana, jer se prema Zakonu Nova godina praznuje dva dana.

Na ovaj način, on je izjednačen sa zaposlenim koji ima šestodnevnu radnu nedelju (ponedeljak-subota), jer oba zaposlena imaju pravo na dva dana odsustva, ili na uvećanu zaradu za rad na dva dana praznika. A u ovom primeru u "najlošijoj" poziciji bili bi zaposleni sa petodnevnom radnom nedeljom (ponedeljak-petak) jer bi imali pravo na odsustvo samo na jedan dan i to ponedeljak - 3. januar.

- Osnovica za obračun uvećane zarade -

Odredbom člana 108. ZOR propisano je:

"Zaposleni ima pravo na uvećanu zaradu u visini utvrđenoj opštim aktom i ugovorom o radu, i to:

1) za rad na dan praznika koji je neradni dan - najmanje 110% od osnovice;

2) za rad noću, ako takav rad nije vrednovan pri utvrđivanju osnovne zarade - najmanje 26% od osnovice;

3) za prekovremeni rad - najmanje 26% od osnovice;

4) po osnovu vremena provedenog na radu za svaku punu godinu rada ostvarenu u radnom odnosu kod poslodavca (dalje: minuli rad) - najmanje 0,4% od osnovice.

Pri obračunu minulog rada računa se i vreme provedeno u radnom odnosu kod poslodavca prethodnika iz člana 147. ovog zakona, kao i kod povezanih lica sa poslodavcem u skladu sa zakonom.

Ako su se istovremeno stekli uslovi po više osnova utvrđenih u stavu 1. ovog člana, procenat uvećane zarade ne može biti niži od zbira procenata po svakom od osnova uvećanja.

Opštim aktom i ugovorom o radu mogu da se utvrde i drugi slučajevi u kojima zaposleni ima pravo na uvećanu zaradu, kao što je uvećanje zarade po osnovu rada u smenama.

Osnovicu za obračun uvećane zarade čini osnovna zarada utvrđena u skladu sa zakonom, opštim aktom i ugovorom o radu."

Imajući u vidu prethodno citiranu odredbu, a kako smo i prethodno obrazlagali zaposleni će steći pravo na uvećanu zaradu najmanje 110% od osnovice za rad na dan praznika koji je neradan dan u skladu sa Zakonom. Moguće je da će se radom na praznik steći uslovi za uvećanje po više osnova, ali se uvećana zarada za rad na dan praznika kao i uvećanja po drugom osnovu kada se steknu uslovi, računa uvek samo na osnovnu zaradu, a ne i na druga primanja koja čine zaradu.

Podsetimo se šta čini osnovnu zaradu. Zaposleni ima pravo na odgovarajuću zaradu, koja se utvrđuje u skladu sa zakonom, opštim aktom i ugovorom o radu, a koju čini:

• zarada za obavljeni rad i vreme provedeno na radu,
• zarada po osnovu doprinosa zaposlenog poslovnom uspehu poslodavca (nagrade, bonusi i sl.),
• druga primanja po osnovu radnog odnosa, u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu (npr. naknada troškova za ishranu na radu, regres za korišćenje odmora i eventualna druga primanja propisana opštim aktom ili ugovorom o radu).

Napominjemo da se saglasno članu 105. stav 3. ZOR pod zaradom smatraju sva primanja iz radnog odnosa, osim primanja izčlana 14, člana 42. stav 3. tač. 4) i 5), člana 118. tač. 1-4), člana 119, člana 120. tačka 1) i člana 158. ovog zakona.

Zarada za obavljeni rad i vreme provedeno na radu sastoji se od osnovne zarade, zarade po osnovu radnog učinka i uvećane zarade, sve u skladu sa opštim aktom poslodavca ili ugovorom o radu. Najčešće se u praksi osnovna zarada definiše u fiksnom iznosu, ili u vrednosti prema času rada, ili vrednost časa rada koji se množi sa koeficijentom složenosti poslova, ali je suština da se osnovna zarada utvrđuje na osnovu dva parametra:

1) uslova, utvrđenih Pravilnikom o organizaciji i sistematizaciji poslova, potrebnih za rad na poslovima za koje je zaposleni zaključio ugovor o radu

2) vremena provedenog na radu.

Imajući u vidu napred navedeno zaposleni koji radi na dan praznika ostvaruje pravo na uvećanje najmanje 110% od osnovne zarade, a pored tog uvećanja zaposleni može ostvariti pravo i na druga uvećanja (u određenom procentu na osnovnu zaradu) ako su ispunjeni uslovi.

- Osnovica za naknadu zarade -

Ukoliko zaposleni odsustvuje sa rada ostvaruje pravo na naknadu zarade u visini prosečne zarade u prethodnih 12 meseci, u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu. Prethodno smo istakli od čega se sve sastoji zarada, tako da u zaradu na osnovu koje se obračunava prosek za prethodnih 12 meseci ulaze sva primanja koja čine zaradu i to:

• zarada za efektivne sate rada odnosno osnovna zarada, deo zarade po osnovu radnog učinka zaposlenog, kao i delovi zarade po osnovu doprinosa poslovnom uspehu poslodavca, kao i uvećana zarada u prethodnih 12 meseci po osnovima iz člana 108. Zakona i
• druga primanja koja imaju karakter zarade, a koja su u prethodnih dvanaest meseci isplaćena (topli obrok, regres, druga primanja zaposlenih propisana opštim aktom ili ugovorom o radu koja imaju karakter zarade).

Međutim, moguće su situacije da zaposleni za referentan period u skladu sa članom 114. Zakona, nije sve vreme ostvarivao zaradu, već je sve vreme ostvarivao naknadu zarade (npr. zaposlena koja je koristila porodiljsko odsustvo i odsustvo sa rada radi nege deteta). Prema članu 114. Zakona u osnovicu za obračun naknade zarade ulaze sva primanja koja čine zaradu, a ne naknadu zarade, pa se u ovom slučaju kao polazna osnova uzima ugovorena osnovna zarada zaposlenog uvećana za minuli rad.

- Umesto zaključka -

Svi zaposleni imaju pravo da ne rade u dane državnih i verskih praznika utvrđenih čl. 1. - 2. Zakona, a zaposleni određenih veroispovesti imaju i pravo na odsustvo u dane verskih praznika propisanih članom 4. Zakona. Odnosno pripadnici drugih veroispovesti imaju pravo da odsustvuju na dane svojih praznika, kako je propisano Zakonom, ali to ne isključuje njihovo pravo da odsustvuju u dane verskih praznika propisanih članom 2. Zakona, odnosno da ostvare uvećanu zaradu ukoliko rade na ove pravoslavne verske praznike.

Svi zaposleni svoja prava na odsustvo mogu iskoristiti samo u slučaju da dani praznika padnu u dane koji su prema rasporedu radnog vremena zaposlenom i radni dani, tj. koji bi bili radni dani zaposlenom. Svi zaposleni su dužni da blagovremeno obaveste poslodavce o svojoj veroispovesti odnosno o konkretnoj krsnoj slavi koju slave, a poslodavac im ne sme uskratiti pravo koje konstituiše član 4. Zakona.

Nezakonito je zaposlenima drugih veroispovesti evidentirati korišćenje godišnjeg odmora u bilo koji dan, koji je Zakonom propisan kao neradan dan, a saglasno članu 70. stav 2. ZOR. zabranjena je posredna i neposredna diskriminacija zaposlenih prema veroispovesti. Ukoliko poslodavac i zaposleni postignu saglasnost o radu na verske praznike iz člana 4. Zakona, zaposleni ima pravo na uvećanu zaradu. Ipak, zaposleni neće imati pravo na uvećanu zaradu ukoliko je prećutno pristupio radu, te ako poslodavac nije znao i nije mogao znati da određenog datuma zaposleni slavi verski praznik.

Bitno je i napomenuti da radno angažovani ugovorima u skladu sa čl. 197-202. ZOR, ne ostvaruju pravo na odsustvo uz naknadu u dane praznika, niti pravo na uvećanu naknadu ukoliko obavljaju ugovorene poslove i na dane praznika, mada ne bi bilo smetnji da se tako nešto predvidi ugovorom.

Grafički prikaz praznika u 2021. godini i zaposlenih koji ovo pravo ostvaruju