Naknada štete za neiskorišćeni godišnji odmor prilikom odlaska u invalidsku penziju

Tweet

NAPOMENA:

• Ovaj stručni tekst se odnosi na propise koji važe na dan njegovog objavljivanja. Svi izneti stavovi su stručni stavovi, odnosno shvatanja autora teksta, koja se baziraju na tumačenju pozitivnopravnih normi, i ne predstavljaju obavezujuće instrukcije.
• Ulaskom u DEMO verziju pravne baze Paragraf Lex, možete BESPLATNO pristupiti SVIM propisima Srbije i time možete utvrditi ažurnost ovog teksta.

Autori: Aleksandra Vasić

Objavljeno: 11.06.2021.

U kom obimu zaposleni ostvaruje pravo na naknadu štete za neiskorišćeni godišnji odmor ako je tokom cele 2020. godine bio na bolovanju na teret Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje, sve do dobijanja rešenja o potpunom gubitku radne sposobnosti 27.5.2021. godine i odlaska u invalidsku penziju?

Zaposlenom prestaje radni odnos nezavisno od njegove volje i volje poslodavca ako je na način propisan zakonom utvrđeno da je kod zaposlenog došlo do gubitka radne sposobnosti danom dostavljanja pravosnažnog rešenja o utvrđivanju gubitka radne sposobnosti, i poslodavac je u obavezi da u slučaju prestanka radnog odnosa, zaposlenom isplati sve neisplaćene zarade, naknade zarade i druga primanja koja je zaposleni ostvario do dana prestanka radnog odnosa u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu, najkasnije u roku od 30 dana od dana prestanka radnog odnosa, kako je propisano odredbom člana 176. stav 1. tačka 1) i člana 186. Zakona o radu ("Sl. glasnik RS", br. 24/2005, 61/2005, 54/2009, 32/2013, 75/2014, 13/2017 - odluka US, 113/2017 i 95/2018 - autentično tumačenje - dalje: Zakon).

To znači da je poslodavac zaposlenom kome prestaje radni odnos zbog potpunog gubitka radne sposobnosti i odlaska u invalidsku penziju u obavezi da isplati i naknadu štete za neiskorišćeni godišnji odmor, ali se postavlja pitanje u kom iznosu odnosno za koliki broj dana.

Ukoliko je zaposleni u kontinuitetu privremeno sprečen za rad u smislu propisa o zdravstvenom osiguranju, odnosno koristi bolovanje od 2020. godine bez ijednog dana faktički ostvarenog rada, u praksi se kao sporno nametnulo pitanje da li ovakav zaposleni uopšte ostvaruje pravo na godišnji odmor a samim tim i na naknadu štete za neiskorišćeni godišnji odmor prilikom prestanka radnog odnosa.

U principu, kako postupiti u situaciji kada se radi o zaposlenom koji je u kontinuiranom radnom odnosu kod konkretnog poslodavca, a koji u kalendarskoj godini nema nijedan dan efektivnog rada zbog privremene sprečenosti za rad (iako se pod neprekidnim radom smatra i vreme privremene sprečenosti za rad u smislu propisa o zdravstvenom osiguranju i odsustva sa rada uz naknadu).

Zakon ne sadrži neposredno rešenje u pogledu obima prava na godišnji odmor u određenoj kalendarskoj godini u situaciji kada zaposleni nema ostvareni rad u toku cele godine.

Opravdano je pitanje da li se pomenutom licu za tu kalendarsku godinu može odobriti, i u kolikom trajanju, korišćenje godišnjeg odmora iako nema efektivnog rada, a uzimajući u obzir prethodno navedeno šta se smatra pod neprekidnim radom, ili uzeti u obzir samu svrhu i cilj godišnjeg odmora, a to je revitalizacija radnih sposobnosti utrošenih radom, te ako je rad izostao i nema utroška radne energije kako ispravno postupiti.

Stav sudske prakse je da je ostvarivanje prava na godišnji odmor uslovljeno radom zaposlenog i da je svrha godišnjeg odmora revitalizacija radnih sposobnosti utrošenih radom.

Takođe, i pravna teorija stoji na stavu da je cilj godišnjeg odmora, odmor od rada, pa kada rada u toku godine nema, ili nema u meri potrebnoj za ostvarivanje prava na pun odmor, onda to ne može ostati bez uticaja na ostvarivanje ovog prava ili njegov obim. Kada bi se prihvatilo suprotno shvatanje, to bi za posledicu imalo nejednak položaj, suprotno naznačenim normama, zaposlenih koji imaju godinu dana rada u odnosu na zaposlene koji u toj godini imaju manje vreme rada ili ga nemaju uopšte. Ovi drugi zaposleni bili bi u privilegovanom položaju, a norma o pravu na odmor izgubila bi svoju neutralnost. Ovo sporno pitanje je vrlo često u praksi sa vrlo oprečnim shvatanjima u pogledu njegovog rešavanja.

Ministarstvo rada i socijalne politike je 2. marta 2010. godine u Mišljenju br. 011-00-73/2010-02 zauzelo sledeći stav:

"...Prema tome, zaposleni koji je bio na neprekidnom bolovanju više od godinu dana, pa usled toga nije iskoristio pripadajući godišnji odmor u celini ili prvi deo tog odmora u toku kalendarske godine za koju ostvaruje pravo na godišnji odmor, nema pravo da godišnji odmor za tu kalendarsku godinu koristi u narednoj godini.

Međutim, zaposleni koji je bio na dužem bolovanju ima pravo na korišćenje godišnjeg odmora za tekuću kalendarsku godinu u punom trajanju, jer se, saglasno članu 68. stav 2. Zakona o radu, vreme za koje je zaposleni odsustvovao sa rada zbog privremene sprečenosti za rad u smislu propisa o zdravstvenom osiguranju smatra neprekidnim radom u pogledu sticanja prava na korišćenje godišnjeg odmora i utvrđivanja dužine tog odmora."

Ova mišljenja su vremenom izmenjena u cilju zaštite zaposlenih koji su sve vreme tokom godine privremeno sprečeni za rad, kao što je u konkretnom slučaju zaposleni tokom cele kalendarske 2020. godine bio na bolovanju, da im se omogući da bar drugi deo godišnjeg odmora iskoriste do 30. juna naredne godine.

S tim u vezi i Mišljenje Ministarstva za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja, broj 011-00-463/2016-02 od 18.7.2016. godine:

"...U konkretnom zahtevu se navodi da zaposleni nije iskoristio godišnji odmor za 2015. godinu zbog odsustva sa rada po osnovu privremene sprečenosti za rad, u smislu propisa o zdravstvenom osiguranju, kao i da je nakon zaključenog bolovanja 20.6.2016. godine, podneo zahtev za korišćenje godišnjeg odmora za 2015. godinu.

Polazeći od napred navedenog u konkretnom slučaju, mišljenja smo da zaposleni ima pravo na drugi deo godišnjeg odmora za 2015. godinu, koji može da iskoristi najkasnije do 30. juna 2016. godine, s obzirom da mu je prvi deo u trajanju od najmanje dve radne nedelje propao jer je isti morao da iskoristi u toku 2015. godine."

Ako se zaposleni ne vrati na rad ni do 30. juna naredne godine, jer sve vreme koristi bolovanje, zaposlenom će propasti godišnji odmor i samim tim neće imati pravo ni na naknadu štete za neiskorišćeni, ali u tom smislu nema krivice ni odgovornosti poslodavca jer zaposleni svoj odmor nije imao faktički kada da iskoristi.

Imajući u vidu navedeno, mišljenja smo da zaposlenom koji je tokom cele 2020. godine na bolovanju, a priklanjajući se novijem shvatanju nadležnog ministarstva, treba isplatiti naknadu štete za neiskorišćeni godišnji odmor za 2020. godinu, i to samo za drugi deo odmora, jer mu je prvi deo propao jer nije započeo i iskoristio u tekućoj godini za koju ostvaruje pravo odnosno u 2020. godini.

Takođe ovaj zaposleni ostvaruje pravo na srazmerni godišnji odmor za 2021. godinu, jer mu u ovoj godini prestaje radni odnos, a sve u skladu sa odredbom člana 72. Zakona kojom je propisano da zaposleni ima pravo na dvanaestinu godišnjeg odmora iz člana 69. Zakona (srazmerni deo) za svaki mesec dana rada u kalendarskoj godini u kojoj je zasnovao radni odnos ili u kojoj mu prestaje radni odnos.

Prema tome, zaposlenom kome prestaje radni odnos 27.5.2021. godine zbog potpunog gubitka radne sposobnosti i odlaska u invalidsku penziju, pripada pravo na drugi deo godišnjeg odmora, odnosno naknada štete za neiskorišćeni drugi deo godišnjeg odmora za 2020. godinu i srazmeran deo godišnjeg odmora za 2021. godinu.