Osuda umrlog lica i pravo na pravično suđenje

Tweet

Autor: Redakcija, Slavoljub Carić

Objavljeno: 05.12.2019.

U pravu zaštita interesa umrlog lica dolazi do izražaja u vezi sa više pitanja. Uvreda umrlog lica predstavlja poseban oblik uvrede, kada se krivično gonjenje preduzima po privatnoj tužbi od strane ovlašćenih lica (najčešće je to bračni drug umrlog lica i lica koja su sa umrlim licem živela u trajnoj vanbračnoj zajednici). Isto tako, za korišćenje podataka o umrlom licu potrebna je saglasnost određenih lica (supružnik, deca sa navršenih 15 godina, roditelji, braća i sestre umrlog lica, zakonski naslednik ili lice koje je odredio umrli za života). Pravni postupci u vezi sa umrlim licem najčešće se tiču njegove rehabilitacije, a po zahtevu za to ovlašćenih lica, koji imaju pravni interes da dokažu da je postupak koji je ranije vođen rezultirao nepravičnom osudom lica čija se rehabilitacija traži.

Vođenje krivičnog postupka protiv umrlog lica takođe u pojedinim pravnim sistemima postoji kao mogućnost.

- Pravo Srbije i posthumni krivični postupak -

Prema pravu Republike Srbije posthumno vođenje krivičnog postupka odnosno vođenje postupka i nakon smrti okrivljenog lica nije moguće najpre zbog Zakonika o krivičnom postupku (dalje: ZKP) kojim je propisano pravilo o suđenju u prisustvu okrivljenog, a od ovog pravila moguća su odstupanja samo u slučajevima koje je predvideo Zakonik, među kojima se ne nalazi vođenje postupka protiv umrlog lica (član 381. ZKP predviđa mogućnost suđenja u odsustvu kada za to postoje naročito opravdani razlozi, a okrivljeni se nalazi u bekstvu ili nije dostupan državnim organima).

Naprotiv, u slučaju da se u toku postupka utvrdi da je lice umrlo, krivični postupak se obustavlja rešenjem (član 20. ZKP).

Ako bi okrivljeni umro nakon što je pretres zaključen, a presuda još nije izrečena optužba bi se mogla odbiti jer ZKP navodi nastupanje drugih okolnosti koje trajno isključuju krivično gonjenje, u koje bi se mogla ubrojati i smrt okrivljenog.

Štaviše, ako sud ne bi obustavio postupak ili odbio presudu zbog smrti okrivljenog to bi se moglo isticati i kao bitna povreda krivičnog postupka (apsolutna po članu 438. stav 1. tačka 1) ili relativna po članu 438. stav 2. tačka 3) ZKP).

- Primeri za posthumno suđenje iz prakse Evropskog suda za ljudska prava -

Slučaj Gradinar protiv Moldavije (br. 7170/02, presuda od 8. aprila 2008. godine) činjenično je interesantan jer pokreće pitanje osude umrlog lica. Naime, suprug podnosioca predstavke (lice G.) bio je optužen za ubistvo policajca. Regionalni sud ga je oslobodio 1997, ali je povodom uspešne žalbe javnog tužioca određeno novo suđenje. S obzirom na to da je u međuvremenu suprug podnositeljke predstavke ubijen, podnositeljka predstavke je zatražila da ona bude saslušana u postupku koji se vodio protiv njenog supruga kako bi dokazala njegovu nevinost. Međutim, sudovi su ga proglasili krivim za delo za koje je bio optužen.

U vezi sa tim Evropski sud za ljudska prava je, povodom predstavke koju je podnela supruga podnosioca predstavke, u svojoj presudi u stavu 109. primetio:

"U ovom slučaju, iako je G. preminuo pre nego što je slučaj protiv njega bio preispitan, proglašen je krivim za krivično delo za koje je bio optužen. Sud ima ozbiljne rezerve u vezi sa pravnim poretkom koji dozvoljava krivični progon i osude umrlih lica, imajući u vidu očiglednu nesposobnost takvih lica da se brane. Međutim, posebne okolnosti slučaja obuhvataju i molbu podnosioca predstavke, rođaka i pravnog zastupnika umrlog lica, da se postupak nastavi kako bi se dokazala njegova nevinost."

Dakle, u konkretnom slučaju Sud je posthumno vođenje krivičnog postupka protiv okrivljenog doveo u direktnu vezu sa nemogućnošću da se ostvari pravo na odbranu. Sud nije automatski ovaj postupak proglasio za nepravičan, jer je on nastavljen po zahtevu supruge okrivljenog koja je htela da dokaže njegovu nevinost. Međutim, Sud je uzeo u obzir i druge činjenice koji su čitav postupak učinili nepravičnim suprotno zahtevima iz člana 6. stav 1. Evropske konvencije o ljudskim pravima ("Sl. list SCG - Međunarodni ugovori", br. 9/2003, 5/2005, 7/2005 - ispr. i "Sl. glasnik RS - Međunarodni ugovori", br. 12/2010 i 10/2015 - dalje: Konvencija). On je te činjenice bliže objasnio u stavovima od 111. do 115. pomenute presude.

"… Jedna od njih je i činjenica da su G. i drugo okrivljeno lice bili uhapšeni i pritvoreni na osnovu fabrikovanog postupka, kao i da su tokom pritvora saslušavani i davali samooptužujuće izjave, u odsustvu procesnih zaštitnih mera… Sud takođe primećuje da se viši sudovi nisu bavili zaključkom nižeg suda da su G. i drugi saokrivljeni imali alibi koji se odnosio na pretpostavljeno vreme izvršenja krivičnog dela…, i da je niz ozbiljnih kršenja pravila postupka učinilo većinu izveštaja veštaka nepouzdanim…Viši sudovi su se takođe oslonili na veliki broj izjava svedoka u slučaju lica G. Međutim, Sud primećuje da nisu dali nikakav komentar u vezi sa zaključkom nižeg suda da je neke od izjava "montirala" policija…Sud nije mogao da nađe nikakvo objašnjenje za takve propuste u odlučivanju sudova, a ni država nije ponudila bilo kakvo objašnjenje u vezi sa tim. U svetlu prethodnog i uzimajući u obzir postupak u celosti, Sud smatra da su domaći sudovi propustili da ponude dovoljno razloga za osudu G. i da time nisu zadovoljili zahteva pravičnosti člana 6. Konvencije."

Iz navedenih citata može se videti da je posthumno vođenje postupka u konkretnom slučaju kompromitovano jer se presuda zasniva na isfabrikovanim dokazima, jer sud nije u obzir uzeo alibi okrivljenog niti je poštovao određene procesne garancije prilikom samoobmanjivanja okrivljenog, ali i zbog činjenice da je izostalo adekvatno i dovoljno obrazloženje presude u presudama moldavskih sudova. Sve je to dovelo do nepravičnosti celog postupka i povrede člana 6. stav 1. Konvencije.

Drugi primer odnosi se na nedavnu presudu Evropskog suda za ljudska prava u slučaju Magnitski. (Magnitskiy and Others protiv Rusije, predstavke br. 32631/09 i 53799/12, presuda od 27. avgusta 2019. godine). Ovde se radi o slučaju smrti u ruskom zatvoru Sergeja Leonidoviča Magnitskog, direktora poreske firme "Fajrston Dankan".

Sud je u ovom slučaju utvrdio da je Rusija odgovorna zbog povrede prava na život u suštinskom i proceduralnom aspektu (član 2. Konvencije), povrede zabrane mučenja u vezi sa uslovima pritvora u kojima se nalazio Magnitski i mučenja od strane zatvorskih čuvara i odsustva delotvorne istrage u vezi sa tim (član 3. Konvencije), povrede prava na slobodu i bezbednost u vezi sa dužinom pritvora (član 5. Konvencije), te povrede prava na pravično suđenje (član 6. stav 1. Konvencije) i pretpostavku nevinosti (član 6. stav 2. Konvencije).

Ovaj slučaj, koji je izazvao veliku medijsku pažnju u Rusiji i zbog činjenice da je klijent firme koju je vodio Magnitski bio Ermitaž fond, u to vreme (2007. godina), najveći investicioni fond u Rusiji, kojim je upravljao američki državljanin Vilijam Brauder i čiji je suvlasnik bio i sam Magnitski.

Sergej Magnitski je uhapšen u novembru 2008. pod optužbom da je počinio dva dela teške poreske evazije u saučesništvu sa Brauderom. Magnitski, kome je pritvor u više navrata produžavan, umro je u pritvoru 16. novembra 2009. godine. Pre smrti, u više navrata se žalio na loše zdravstveno stanje. Premešten je u drugi zatvor, u kome navodno nije imao adekvatne medicinske uslove, a njegovi uporni zahtevi za zdravstvenu pomoć su ignorisani uprkos bolovima koje je trpeo. Nakon njegove smrti sprovedena je istraga u kojoj je utvrđeno da nije bilo nikakvih propusta na strani zatvorskih vlasti. Sa druge strane, postupak za poresku evaziju je nastavljen i nakon njegove smrti, pa je on u julu 2013. posthumno osuđen i proglašen krivim za izbegavanje plaćanja poreza.

Evropskom sudu za ljudska prava obratili su se prvobitno sam Magnitski, a postupak su posle njegove smrti nastavile njegova supruga i majka, kojima je Sud zajednički dosudio 34.000 evra na ime pravične naknade.

Evropski sud za ljudska prava istakao je da je fundamentalni aspekt prava na pravično suđenje taj da bi krivični postupak trebalo da bude kontradiktoran (audiatur et altera pars) i da bi trebalo da postoji jednakost oružja između tužbe i odbrane. U slučaju posthumnog vođenja postupka, pravo na odbranu se dovodi u pitanje, jer okrivljeni objektivno nije u mogućnosti da prisustvuje suđenju i da iznese svoje mišljenje. Time se dovodi u pitanje pravičnost sudskog postupka i povređuje jedan širi princip - princip dobre vere. Zapravo ključno je to da bi sudski postupak trebalo da bude lišen bilo kakvog rizika posthumne osude nekoga čija krivica nije ustanovljena u sudu u trenutku kada je to lice još bilo u životu. Ovo je Sud u stavu 281. Presude obrazložio na sledeći način:

"Odbijanje da se ponovo otvori postupak koji je vođen u odsustvu optuženog, bez bilo kakvog ukazivanja na to da se optuženi odrekao svog prava da bude prisutan za vreme suđenja, utvrđivano je kao "flagrantno ukraćivanje pravde", svodeći postupak na "očigledno suprotan odredbama člana 6. ili principima sadržanim u njemu"…Suđenje umrlom licu neizostavno je protivno gornjim principima, jer je ono po svojoj suštini nespojivo sa principom jednakosti oružja i svim garancijama pravičnog suđenja. Štaviše, samo po sebi očigledno je da nije moguće kazniti pojedinca koji je umro i, u tom smislu, proces krivične pravde je do krajnje mere doveden do mrtvog ugla. Bilo kakvo kažnjavanje umrlog lica povredilo bi njegov ili njen dignitet."

Zbog toga je Sud utvrdio da su posthumnim postupcima protiv gospodina Magnitskog, koji je završen njegovom osudom, prekršeni zahtevi člana 6. § 1. Konvencije zbog njihove inherentne nepravičnosti.

Takođe, važno je istaći da je ključno pravilo krivičnog prava da krivična odgovornost ne nadživljava lice koje je učinilo krivično delo. Po pravilu, takav postupak se obustavlja ili se donosi odbijajuća presuda. U suprotnom bi bila prekršena pretpostavka nevinosti. Zbog toga je Sud, u konkretnom slučaju - zbog posthumne osude gospodina Magnitskog, utvrdio i povredu člana 6. § 2. Konvencije.

Iz navedenog se može zaključiti da sâm nastavak krivičnog postupka i nakon smrti okrivljenog, a koji može rezultirati njegovom osudom, ne mora biti suprotan zahtevima za pravičnim postupkom. Međutim, u takvom postupku, u kome je iz objektivnih razloga onemogućeno da se takva lica brane, potrebno je poštovati niz načela i procesnih garancija poput načela kontradiktornosti, principa jednakosti oružja, prava na obrazloženu presudu itd., uz vođenje računa o zaštiti digniteta umrlog. U protivnom, kao što se moglo videti iz citirane sudske prakse, može doći do povrede prava na pravično suđenje garantovanog članom 6. stav 1. Konvencije i pretpostavke nevinosti garantovane članom 6. stav 2. Konvencije, jer je fundamentalno pravilo savremenih pravnih poredaka pravilo da krivična odgovornost ne nadživljava lice koje je učinilo krivično delo.