O trenutnom stanju u radu Komisije na izradi novog građanskog zakonika

Prof. dr Slobodan Perović za PRAVNIK U PRAVOSUĐU

Paragraf intervju - MAJ 2019

Koja je uloga Kopaoničke škole prirodnog prava u nastanku Građanskog zakonika Republike Srbije?

Prve značajne korake u pravcu predloga za izradu Građanskog zakonika Republike Srbije, preduzela je Kopaonička škola prirodnog prava, koja je, u okviru svoje naučne kompetencije u oblasti prirodnih (ljudskih) prava, a posebno sa obrazloženom inicijativom njene Katedre za kodifikaciju građanskog prava, učinila je ovaj predlog delotvornim, s obzirom da je isti prihvaćen od strane Vlade Republike Srbije formiranjem Komisije za izradu Građanskog zakonika Republike Srbije.

Postupajući po intencijama Kopaoničkog Heksagona 1994 (Pravo na život, slobodu, imovinu, intelektualnu tvorevinu, pravdu i pravnu državu) kao i po odredbama Deklaracije Kopaoničke škole prirodnog prava 2002 (prevedena i objavljena na šest svetskih jezika) i nalazeći se pod pokroviteljstvom UNESKO-a od 2005. do danas, Kopaonička škola prirodnog prava je svake kalendarske godine u svojim decembarskim plenarnim Završnim dokumentima i časopisu „Pravni život“ (glasilo Udruženja pravnika Srbije), između ostalih poruka redovno pratila i objavljivala rad Komisije sa odgovarajućim predlozima zasnovanim na teorijskim i praktičnim zahtevima komparativnog i našeg prava u oblasti kodifikacija građanskog zakonodavstva.

Kao što je poznato, Srbija je, po ugledu na Austrijski građanski zakonik, donela još 1844. godine svoj Građanski zakonik, koji je bio na snazi punih sto godina, sve do 1946. godine, kada je zajedno sa svim zakonima donetim u Srbiji i Jugoslaviji pre 6. aprila 1941. godine, izgubio pravnu snagu. Bio je to akt tzv. revolucionarne svesti kojom je izvršena abrogacija do tada važećeg celokupnog pravnog sistema, koji je, u određenim oblastima, izražavao tekovine Evropske pravne civilizacije. Od tog vremena, pa sve do danas (skoro 60 godina), Srbija nije izvršila kodifikaciju u vidu opšteg Građanskog zakonika, pa se, i u tom pogledu, nalazi u docnji u odnosu na druge zemlje u okviru Evropske familije prava.

Osnivač i Predsednik Udruženja Kopaoničke škole prirodnog prava Prof. dr Slobodan Perović uputio je zvanični predlog Vladi za obrazovanje Komisije za donošenje Građanskog zakonika Republike Srbije, sa osnovnim razlozima i potrebi za donošenje ovog zakonika. U istom predlogu imenovani su i mogući članovi Komisije koji su kompetentni da rade u ovoj Komisiji. Ta lista predloženih kandidata uglavnom je usvojena sa docnijim izmenama i dopunama (videti gore pomenute brojeve Službenog glasnika i naročito objavljenu knjigu pod naslovom Rad na izradi Građanskog zakonika Republike Srbije - Izveštaj Komisije sa otvorenim pitanjima, Beograd, novembra 2007, str. 407 sa imenima predloženih kandidata za članove Komisije i njihovim biografski i bibliografski podaci str. 13-16 pomenute knjige).

Pomenuti predlog, pored gore rečenog sadržavao je osnovne razloge i potrebu za donošenje Građanskog zakonika koji su u potpunosti prihvaćeni od strane Vlade.

Ovde se, radi opšteg uvida u rad Komisije, iznose svih deset tačaka o osnovnim razlozima za donošenje Građanskog zakonika Srbije. Oni glase:

1) Polazeći od postojećeg stanja zakonodavstva u oblasti građansko-pravnih odnosa, ustanovljene sudske prakse i razvijene pravne teorije, stvoreni su svi neophodni uslovi za kodifikaciju građanskog prava u obliku Građanskog zakonika Republike Srbije, za čije donošenje je ustavni osnov neosporan.

2) Ova kodifikacija bi obuhvatila klasična područja građanskog prava: ustanove Opšteg dela građanskog prava; stvarno pravo sa svojinom kao centralnom ustanovom društvenog i pravnog poretka i pravima izvedenim iz svojine – službenosti, založno (hipotekarno) pravo; obligaciono pravo sa ustanovama ugovora i prouzrokovanja štete kao osnovnih izvora obligacionih odnosa; nasledno pravo sa testamentom i zakonskim naslednim redom kao osnovama za nasleđivanje; porodično-pravni odnosi, a posebno imovinski odnosi, kao i druge izvedene discipline koje su u tesnoj vezi sa klasičnim građanskim pravom, a koje su se u našem pravnom sistemu razvile do stepena mogućnosti njihove kodifikacije.

3) Na izradi ovakve kodifikacije, istorijsko i komparativno iskustvo ukazuje na činjenicu da ona traje veoma dugo. Međutim, kada je reč o radu na izradi Građanskog zakonika Srbije treba konstatovati da bi taj rad trajao kraće, a to znači da bi Srbija u toku narednih godina mogla dobiti svoj Građanski zakonik. Ova konstatacija zasniva se, pre svega, na činjenici, da je najveći deo materije već regulisan posebnim zakonima, a neki od njih na visokom stepenu evropske pravne kulture, kao što je postojeći Zakon o obligacionim odnosima, što je konstatovano, ne samo od naše, već i od evropske pravničke javnosti. S druge strane, i druge oblasti su delimično ili u celini već regulisane, tako da sve to daje solidnu osnovu za izradu Građanskog zakonika u predvidljivom roku.

4) Rad na izradi Građanskog zakonika ne svodi se samo na prostu recepciju postojećih posebnih zakona u ovoj ovlasti i njihovo tehničko uobličavanje u smislu Kodeksa. On bi, pre svega trebalo da obuhvati analizu postojećih zakonskih rešenja, njihovo osavremenjivanje i dogradnju, a naročito njihovo usklađivanje, kako međusobno, tako i sasavremenim tekovinama civilizacije prava, pravne prakse i pravne teorije, opšte i naše.

5) Neophodna je odgovarajuća zakonska rešenja u ovoj oblasti usaglasiti sa rešenjima ratifikovanih međunarodnih konvencija, kao i drugim međunarodnim standardima, a naročito sa pravom Evropske unije, gde je već više od 20 godina u toku rad na izradi Građanskog zakonika EU, rad koji se neće okončati u neposrednoj budućnosti, ali koji bi svakako bio u paralelnoj optici rada na izradi Građanskog zakonika Republike Srbije. Pojedina rešenja u ovoj oblasti trebalo bi usaglasiti sa čitavim sistemom smernica koje dolaze iz Evropske unije, a koje se odnose na sasvim konkretna pitanja iz ove oblasti prava. To je danas fakt, ne samo sa zemljama članicama Evropske unije, već i sa onim zemljama koje se nalaze na putu ka članstvu u Evropsku uniju, gde se nalazi i Republika Srbije i njen pravni sistem.

6) Srbija je danas jedna od retkih zemalja koja početkom XXI veka nema svoj Građanski zakonik, što je, teško razumeti ako se zna da je ona bila među prvim evropskim zemljama koje su još u XIX veku imale svoj Građanski zakonik. Stoga, izradu Građanskog zakonika, treba otpočeti bez odlaganja, ne samo zbog urgentne potrebe, već i zbog opšteg stanja našeg prava, njegove istorije i kulture, kao i zbog značajnog koraka ka vladavini pravne sigurnosti, jer svaka kodifikacija u oblasti Građanskog prava, kao što je poznato, već samim svojim postojanjem uveličava bogatstvo pravne zajednice i doprinosi stabilnosti pravnih ustanova, što predstavlja jedan od neophodnih uslova konstitucije pravne države. Ona omogućava svim pravnim subjektima, kako građanima, tako i pravnim licima da na jednom mestu imaju korpus svih građanskih subjektivnih prava.

7) Ako se, pođe od činjenice da su sve kodifikacije privatnog prava na evropskom kontinentu bile prožete tekovinama pravne nauke, i da su one, upravo u vremenu pojave tih kodifikacija i njihovog oživotvorenja u praksi, doživljavale zapažen progres, onda nema razloga da bude drugačije i sa kodifikacijom građanskog prava u Srbiji.

8) Uzimajući u obzir rezultate pravne nauke i rešenja komparativnog prava, ta kodifikacija ne bi smela da preraste u prepreku daljeg razvoja prava, posebno autonomnog prava privrednih subjekata, opasnost koja se iskazuje već iz samog pojma kodifikacije kao čvrstog zakonodavnog okvira. I zbog toga kodifikatorski akt treba da zadovolji dve naizgled antinomne težnje: da učvrsti već izgrađene odnose jedne koherentne celine doprinoseći većem po-štovanju načela pravne sigurnosti, ali i da istovremeno ne zatvara put daljoj evoluciji građanskog prava i stalnog usavršavanja pravnog poretka u celini, već naprotiv, da tu evoluciju podstiče.

9) Na tvorcima i ove kodifikacije, između ostalog, leži i ta odgovornost da pronađu najadekvatniju optiku kojom će prepoznati one odnose koje kodifikacija treba da reguliše tako što će stvaralačkoj sudskoj i poslovnoj praksi pružiti više prostora, snabdevajući je samo gipkim normama koje se mogu prilagođavati realnom životu (standard, običaj, pravičnost, savesnost i poštenje), za razliku od onih odnosa koje treba čvršće zakonom postaviti i fiksirati.

10) Potrebe prakse, naročito privredno-poslovne prakse, brzo se menjaju pod uticajem različitih faktora (državni intervencionizam, finansijsko tržište, nadnacionalne asocijacije), a naročito pod uticajem naglog tehničkog razvoja koji donosi nove načine komuniciranja i nove sadržaje građansko pravnih odnosa. Sve to govori u prilog stanovištu da se prilikom izbora pojedinih rešenja kao posledice ove ili one teorije, mora voditi računa o potrebama praktičnog života jer i kodeks, kao i svaki dugi zakon se donosi upravo radi tog realnog i što kvalitetnijeg i humanijeg života, a ne radi zadovoljenja neke teorije koja ne odgovara tim zahtevima. Otuda je potrebno učiniti zajednički napor da kodifikacija građanskog prava, ne samo u njenom nastanku, već naročito u vremenu njene primene i oživotvorenja u praktičnom svetu doprinese ostvarivanju očekivanih rezultata.

Odlukom Vlade Republike Srbije o obrazovanju Komisije za izradu Građanskog zakonika (17. novembar 2006) otpočeo je značajan rad na kodifikaciji našeg građanskog prava.

Na ovaj način, prihvaćen je predlog Kopaoničke škole prirodnog prava o aktuelnosti potrebe za kodifikacijom građanskog prava u Srbiji, predlog koji je u radu ove Škole više puta bio istican i naročito formulisan u Završnim dokumen tima 2004. i 2005. godine.

Kao osnova za izradu ovog teksta, sasvim razumljivo, poslužio je važeći Zakon o obligacionim odnosima (1978) koji je u svojoj vitalnosti od preko 35 godina nadživeo mnoge promene u različitim sferama društvenog života, tako da je on, po ocenama domaće i inostrane pravničke javnosti, ocenjen kao kodifikatorski akt koji je u potpunoj harmoniji sa evropskom pravnom civilizacijom u ovoj oblasti prava. Pri tome, kada se zna da je ova kodifikacija proizašla iz Skice za zakonik o obligacijama i ugovorima (1969) koju je sačinio Mihailo Konstantinović, znameniti profesor Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu, onda je sasvim razumljivo što ovaj tekst doživljava novu mladost u kontekstu Prednacrta Građanskog zakonika Republike Srbije.

Posle mnogobrojnih aktivnosti, i posle rada Redakcione grupe, Komisija je u stanju da danas objavi Prednacrt Građanskog zakonika Republike Srbije u digitalnoj formi i da ga preda Ministarstvu pravde u cilju ostvarenja organizovane javne rasprave.

Prednacrt sadrži oko 2.800 članova, i oko 480 alternativnih predloga, što je siguran povod za uspešno održavanje javne rasprave koja treba da obuhvati različite pravničke sredine, počev od pravne nauke, pa preko sudske i poslovne prakse, sve do pojedinih specijalizovanih udruženja pravnika.

Komisija smatra da će veliki broj alternativnih predloga omogućiti kvalitetnija definitivna rešenja u predstojećem Nacrtu ovog Zakonika koji bi tada mogao ući u zakonodavnu proceduru.

Alternativna rešenja, po mišljenju Komisije doprinose izboru adekvatnih rešenja uzimajući u obzir sve aspekte Zakonika, posebno našu i evropsko komparativnu sudsku i poslovnu praksu. Pored toga alternativna rešenja imala bi i edukativnu funkciju.

Pomenuti broj od 2800 članova Prednacrta sa alternativnim rešenjima odgovara nekom komparativnom standardu evropskih kodifikacija građanskog prava donesenih u drugoj polovini dvadesetog veka i prvoj polovini dvadeset prvog veka, za razliku od kodifikacija građanskog prava iz devetnaestog veka čiji je broj nešto manji i koji iznosi negde od 1000 do 1500 članova. Naš Zakon o obligacionim odnosima (1978) na kome se radilo 16 godina sadrži 1108 članova, što predstavlja samo jedan deo opšteg Građanskog zakonika, a koji je posle više od tri decenije primene dobio sve epitete naše i međunarodne, a posebno evropske kontinentalne pravničke javnosti. Upravo stoga, on je, najblaže rečeno, u svemu kompatibilan sa Načelima evropskog ugovornog prava iz 2000. godine koja čine samo jedan mali deo eventualno budućeg Građanskog zakonika Evropske unije.

Sve to govori o opravdanom očekivanju da će posle uspešne javne rasprave o Prednacrtu Građanskog zakonika, Srbija, posle 170 godina računajući od 1844. godine kada je među prvima u Evropi donela Zakonik građanski za Knjaževstvo Srbsko, dobiti kodifikovano građansko zakonodavstvo u vidu Građanskog zakonika Republike Srbije u skladu sa tekovinama evropske pravne civilizacije u ovoj oblasti ukupnosti pravnog sistema.

Predajući Prednacrt Građanskog zakonika Republike Srbije opštoj i zvaničnoj javnosti, Komisija osnovano očekuje delotvorne predloge, poruke i sugestije, kako bi u primerenom roku ovaj Prednacrt posle konačne verzije teksta, prerastao u Nacrt i bio spreman da nađe mesto u odgovarajućoj zakonodavnoj proceduri.

Sveobuhvatna javna rasprava o predloženim rešenjima Prednacrta Građanskog zakonika Republike Srbije treba da odgovori o vrednostima njegovih opredeljenja u kontekstu njegove opšte ocene. Čini se, da takvu ocenu može dati jedino vreme koje je pred njim kao i argumentovane potrebenašeg ukupnog socijabiliteta, vreme u kome će ovaj Zakonik biti pod stalnom lupom života. Da li će pojedina rešenja predložena ovim Prednacrtom biti pravi odazvanici prakse - odlučiće zeleno drvo života.

Koje su novine u Kodifikaciji, da li je naše društvo sazrelo za novine i da li njihovo uvođenje podrazumeva promenu Ustava?

Što se tiče nabrojanih novina i pitanja koja su s tim u vezi postavljena upućujemo na odgovarajuće odredbe Prednacrta iz kojih se vidi da je Prednacrtom samo otvorena javna rasprava o mnogim pitanjima, dok sam Prednacrt izvesne novine nije pravno normirao, već ih je pomenuo samo kao moguće teme u javnoj diskusiji, kao što su npr. eutanazija, surogat materinstva, istopolne zajednice. Pri tome, posebno naglašavamo, da bi u toj hipotezi to bila kompetencija posebnih zakona, a ne ovog Zakonika.

Koliki je značaj Kodifikacije?

Na putu stalnog nastavljanja i usavršavanja pravnog poretka, jedna od značajnih etapa je i donošenje velikih zakonika kojima se u celini obuhvataju određene oblasti društvenog života. Do ovakvih kodifikacija obično se dolazi posle dužeg razvoja, kad se pravni odnosi dovoljno iskristališu i učvrste, odražavajući na taj način stabilnije društvene odnose. Ali, za uspešnu kodifikaciju potreban je i odgovarajući stepen razvoja pravne nauke, praktikularnog zakonodavstva i sudske i poslovne prakse sa izgrađenim normama ponašanja, pravnih pojmova i ustanova.

To ne može biti samo jednostruki, usko stručni i pravno tehnički pogled i fakt, već istovremeno i izraz čitavog raspona izvanpravnih činilaca čija sadržina zavisi od prirode i stepena razvoja društvene zajednice, njenog kulturnog identiteta, ekonomske kontitucije i organizacije, filozofskog i političkog opredeljenja moralne emancipacije, stanja javnog mnjenja u pogledu pravičnosti kao konkretizovane pravde, tolerancije kao visokog stepena razuma i demokratske kulture zasnovane na sveopštoj harmoniji u razlikama po rođenju ili ubeđenju, kulture mira kao osnovne odrednice, kao i drugih srodnih ili sličnih izvanpravnih činilaca koji bitno utiču na sadržinu i sitem identiteta određene kodifikacije.

Drugim rečima, jedan opšti Građanski zakonik koji obuhvata široku oblast srodnih pravnih disciplina, nije, kako to može izgledati neobaveštenim licima, samo zbir dosadnih propisa kojima se samo određuje šta sme, a šta ne sme činiti.

Kodifikacija u vidu Građanskog zakonika je nešto mnogo više. Svaka njena odredba je izraz neke ideje – socijalne, filizofske, političke, ekonomske, običajne i svake druge koja doprinosi vladavini pravednog prava u jednoj pravno organizovanoj zajednici. I po tome: opšti Građanski zakonik je u izvesnom smislu izraz postojećeg stanja, ali istovremeno, on ima i jednu aktivnu ulogu koja se ogleda u širenju tih ideja i ukazivanju na pravce razvoja tih ideja. I zato, velike kodifikacije na polju civilnog prava nikada ne prestaju da žive. Vremenom, upotrebom državne vlasti, one mogu biti stavljenje van pravne snage, ali nikada i van snage života i naučnog univerzuma.

Uzimajući u obzir sve ove činioce, kodifikacija ne sme da preraste u prepreku daljeg razvoja prava, opasnost koja se iskazuje već iz samog pojma kodifikacije kao čvrstog zakonodavnog okvira. I zbog toga kodifikacijski akt treba da zadovolji dve naizgled suprotne težnje: da učvrsti već izgrađene odnose preko jedne koherentne celine doprinoseći većem poštovanju načela pravne sigurnosti, ali i da istovremeno ne zatvara put daljoj evoluciji prava, već naprotiv da tu evoluciju podstiče. Ako bi jedno pravo bilo lišeno potrebne doze pravne sigurnosti, ako bi jedno pravo čas bilo pravo, a čas antipravo, ako ne bi bilo objektivnih kriterijuma u njegovoj primeni, onda takvo pravo ne može računati na krila. Drugim rečima, načelo pravne sigurnosti je neminovni atribut svakog pravnog poretka i ono ne može biti dovedeno u pitanje. Ali, isto tako načelo pravne sigurnosti ne sme pravne kategorije da okameni u večnosti, jer bi tada, kao i u prvoj hipotezi izdalo sebe i svoju vokaciju koju ima u društvu. O toj okolnosti svaka uspešno izvedena kodifikacija mora voditi računa.

Zato je na tvorcima svake uspešno izvedene kodifikacije, između ostalog, i ta odgovornost da pronađu najadekvatniju optiku kojom će prepoznati one odnose koje kodifikacija treba da reguliše tako što će stvaralačkoj sudskoj praksi pružiti više prostora snabdevajući je samo generalnim klauzulama (napr. dužna pažnja, najbolji interesi deteta, savesno ponašanje), ali za razliku od onih odnosa koje treba čvrsto fiksirati, čak i do stepena matematičke preciznosti (napr. oštećenje preko polovine kod dvostrano obaveznih ugovora gde vlada princip ekvivalencije uzajamnih davanja).

Koja su osnovna obeležja Prednacrta Građanskog zakonika?

Polazeći od pomenutih opredeljujućih odrednica, Prednacrt Građanskog zakonika Republike Srbije koji je upravo predmet jednogodišnje javne rasprave, zasnovan je na načelu pravednog prava. Svojim predloženim odredbama Prednacrt sa dužnom pažnjom odgovara na tri drevne zapovesti prava: pošteno živeti, drugoga ne vređati i svakome priznati ono što mu pripada (kodifikacija postklasičnog rimskog prava, Digesta, VI vek).

S obzirom na predviđen orijentacioni program javne rasprave, ovde će biti reči samo o pojedinim važnijim ustanovama kojima se regulišu pojedine oblasti Građanskog zakonika – ugovori i drugi obligacioni odnosi, svojina i druga stvarna prava porodični odnosi, nasleđivanje.

Poštujući tradiciju evropskih kodifikacija građanskog prava koja obuhvata i našu tradiciju, Prednacrt obuhvata sledeće pravne discipline: opšti deo građanskog prava, ugovorni i drugi obligacioni odnosi, svojina i druga stvarna prava, porodični odnosi, nasleđivanje.

Prema Prednacrtu, Zakonik svim svojim odredbama teži ostvarenju vrline pravde. On proklamuje i na odgovarajući način predviđa istu zakonsku zaštitu celovitosti ljudskih prava u svim oblastima koje čine predmet njegovog regulisanja. Sud ili drugi nadležni organ dužan je da ovu zakonsku odredbu primenjuje na sve subjekte bez ikakvih razlika u pogledu rase, boje, pola, jezika, veroispovesti, političkog ili drugog mišljenja, nacionalnog ili društvenog porekla, imo vine, rođenja ili drugih srodnih ili sličnih okolnosti.

U ovom delu Prednacrta proklamuje izvesna osnovna načela koja čine koheziju Zakonika u tom smislu što su primenjena u konkretnim pravnim situacijama shodno prirodi pojedinih pravnih oblasti koje Prednacrt reguliše. Tako napr. to su: načelo savesnosti i poštenja, autonomija volje, ravnopravnost, neosredna primena načela pravičnosti, zabrana prouzrokovanja štete, zloupotreba prava.

Kao osnova za izradu onog dela teksta Prednacrta koji se odnosi na ugovore i obligacije, sasvim razumljivo poslužio je važeći tekst Zakona o obligacionim odnosima (1978) koji je u svojoj vitalnosti od 36 godina nadživeo sve ideološke dogme i koji je dobio opšte priznanje domaće i inostrane pravničkejavnosti. Odredbe ovog Zakona nastavile su da žive u svim bivšim republikama Jugoslavije, često sa po kojom inovacijom, ali sa suštinskom istovetnošću. Možda bi se moglo reći: država se raspala, a Zakon o obligacionim odnosima preživeo.

Sve ovo ukazuje na okolnost da su odredbe postojećeg Zakona o obligacionim odnosima, kroz ovaj Prednacrt kao delo beogradske pravne škole doživele još jednu mladost. Počev od Skice profesora Mihaila Konstantinovića, pa pre ko oslobađanja ovog Zakona od ideoloških stega vremena i prostora na kome je važio (1993), evo ga i danas u kontekstu Prednacrta Građanskog zakonika, sa različitivim alternativnim rešenjima koja u javnoj raspravi o Prednacrtu, čekaju eho praktičnog i teorijskog života.

Zašto je prošlo više od 170 godina od poslednje kodifikacije?

Razlog tome što Jugoslavija, odnosno Republika Srbija nije imala kodifikaciju građanskog prava počev od 1946. do danas, vidi se, pre svega, u nespremnosti bivše državne strukture i njenog ustavnog uređenja. Naime posle Ustava SFRJ od 1974. godine najveći deo materije građanskog prava prešlo je u republičku kompetenciju. Od toga izuzetak je činila materija „prometa roba i usluga na jedinstvenom jugoslovenskom tržištu“ što je predstvaljalo osnov za donošenje Zakona o obligacionim odnosima 1978. godine. Svojinski i drugi stvarnopravni odnosi bili su regulisani samo u nekim osnovnim načelima. Sva ostala materija građanskog prava bila je prepuštena republičkom zakonodavstvu. Pri tome, treba dodati da je to vreme bilo karakteristično po ideji nesvojinske koncepcije svojine, samoupravnog socijalizma, kao i drugih vidova udruženog rada koji je dominirao nad klasičnim kategorijama (kao što je na primer samoupravni sporazum, koji je u velikoj meri zamenio klasični ugovor kao tradicionalni izvor obligacija) u smislu saglasnosti volja kojim se postiže odgovarajući pravni efekat. Posle ove koncepcije prešlo se na klasične ustanove građanskog prava, pa je u Srbiji započela izrada Prednacrta Građanskog zakonika Republike Srbije koji se nalazi na javnoj raspravi. Kao što je poznato, Komisija za izradu građanskog zakonika je sačinila ovaj Prednacrt na inicijativu Kopaoničke škole prirodnog prava i taj Nacrt sadrži 2800. članova i oko 500 alternativnih rešenja što će, posle održane javne rasprave, prerasti u Nacrt koji bi trebalo da uđe u zakonodavnu proceduru.

Rad Komisije za izradu građanskog zakonika se u prvoj polovini 2015. godine uglavnom odvijao na plenarnim sednicama, uz učešće članova i pozvanih stručnjaka za pojedine oblasti građanskog prava. Na sednicama su razmatrane dogovorene teme i pripremljeni projekti određenih tematskih celina. Razmatrane su sledeće tematske celine: Opšti deo, Obligacioni odnosi, Stvarno pravo, Porodični odnosi i Nasleđivanje. Sve sednice su snimane (u vidu audio zapisa) i o svakoj su izrađivane beleške koje su sadržavale: kratak pregled diskusija, izneta stručna mišljenja, sugestije i predlozi. Utvrđeni su zaključci, i postignut dogovor o vremenu i temi narednog sastanka. Pored plenarnog načina rada, aktivnost Komisije za izradu građanskog zakonika se odvijala i u specijalizovanim radnim grupama, pa je tako formirana radna grupa za Stvarno pravo, za procesne odredbe, za Opšti deo, za bankarske poslove i za hartije od vrednosti.

U skladu sa zaključkom Komisije formiran je Međunarodni konsultativni savet od najpoznatijih evropskih civilista koji su, u okviru odgovarajućih katedri i sekcija Kopaoničke škole prirodnog prava, kontinuirano pratili rad Komisije i kojima su uručene sve objavljene publikacije Komisije. Početkom godine Komisija je, u saradnji sa Ministarstvom pravde, pripremila Orijentacioni program javne rasprave u kome se određene tematske celine, vreme i mesto njihovog razmatranja, kao i kriterijumi za ocenu kvaliteta i prihvatljivosti predloga, sugestija i primedaba. Za učešće u javnoj raspravi pozvane su sledeće institucije: pravni fakulteti; naučni instituti (za uporedno pravo i dr.); sudovi i druge pravosudne institucije (tužilaštva, pravobranilaštva i dr.) posebno Vrhovni kasacioni sud i apelacioni sudovi (u Beogradu, Nišu, Kragujevcu i Novom Sadu); opšta i specijalizovana udruženja pravnika; privredne komore; socijalne ustanove; advokatske komore; osiguravajuća društva; Udruženje banaka Srbije; nevladine organizacije i druga udruženja građana (lekarska komora i sl.). Kontinuirano praćenje javne rasprave obavlja posebna stručno-tehnička radna grupa Ministarstva pravde i Komisije. U javnoj diskusiji svoj poseban doprinos su do sada dala i sredstva javnog informisanja. Veći broj televizijskih ustanova i Radio Beograd objavili su specijalizovane emisije, intervjue i izveštaje sa skupova o Prednacrtu Građanskog zakonika. U cilju informisanja najšire javnosti u dnevnoj štampi objavljivana su i komentarisana najznačajnija rešenja iz Prednacrta, pod nazivom: ‚‘Šta donosi Građanski zakonik‘‘.

Šta se poručuje isticanjem vrline pravde kao najvišeg načela Kodifikacije?

Prednacrt Građanskog zakonika Republike Srbije vrlinu pravde i dostojanstva stavlja na predsedavajuće mesto. Prednacrt započinje odredbama koje su svojstvene celom Zakoniku i koje predstavljaju kohezionu snagu svih drugih članova raspoređenih prema kriterijumu građansko-pravnih odnosa. Cilj zakonika je formulisan rečima da se sva ljudska bića rađaju slobodna i jednaka u dostojanstvu i u pravima. Po tome, Zakonik svim svojim odredbama teži ostvarivanju vrlini pravde. U tom smislu se proklamuje i načelo jednakosti ljudskih prava prema kome Zakonik na odgovarajući način predviđa istu zakonsku zaštitu celokupnih ljudskih prava u svim oblastima koje čine predmet njegovog regulisanja. Sud ili drugi nadležni organi su dužni da ovu zakonsku odredbu primenjuju na sve subjekte bez ikakvih razlika u pogledu rase, boje, pola, jezika, veroispovesti, političkog ili drugog mišljenja, nacionalnog ili društvenog poretka, imovine, rođenja ili drugih srodnih ili sličnih okolnosti. Već iz preambule Prednacrta utvrđuje se njegova orijentacija na ostvarenje i jačanje vladavine pravednog prava. Pri tome, preambula predviđa dalje da Zakonik nastavlja tekovine evropske pravne civilizacije u oblasti kodifikacije građanskog prava, a pri tome, polazi od razvoja pravne nauke, zakonodavstva i sudske prakse u pravnom poretku Republike Srbije.

Kada se pravo shvati i ostvari u sklopu pravde, kada opšta konstatacija jedne zajednice prihvati pravdu kao stožernu vrlinu, tada pravo te zajednice postaje legitimno u svom izvoru i legalno u svojoj primeni. Tada pravo postaje sve manje nelegitimno nasilje, a sve više područje samosvesne slobode. To su prostori vladavine pravednog prava kao kulturnog čina. Kako je pravda temelj škole prirodnog prava, počev od grčkih sofista pa preko Platona i Aristotela (komutativna i distributivna pravda), sve do Huga Grocijusa, Pufendorfa, Tomaziusa, a sve do Kanta, pa i posle njega. Pravda je temelj svih konvencija i drugih međunarodnih izvora prava, počev od Univerzalne deklaracije o pravima čoveka UN iz 1948. godine, i posle nje, u mnoštvu međunarodnih dokumenata miroljubivih asocijacija i integracija, kao i regionalnih i nacionalnih ustavnih uređenja.

Na čemu se temelji naša Kodifikacija i da li ona ima uzor u stranoj kodifikaciji, poput one iz 1844. godine?

Pre odgovora na ovo pitanje, treba istaći da se Prednacrt Građanskog zakonika u oblasti obligacionih odnosa temelji na postojećem zakonu o obligacionim odnosima (1978) koji je u dosadašnjoj višedecenijskoj praksi i teoriji kako na nacionalnom, tako i na međunarodnom planu ocenjen kao veoma uspešan tekst i koji je preuzet od mnogih stranih zakonodavnih sistema. Međutim, Prednacrt je u izvesnoj meri dodao i izmenio neka od postojećih rešenja i u tom smislu, a imajući u vidu obimnost dela Prednacrta, koji se odnosi na obligacije izložićemo kroz tri kruga pitanja. Prvi krug pitanja se odnosi na unošenje definicije o najvažnijim ustanovama, što dalje znači da je, pre svega, data definicija obligacije sa svim tradicionalnim obeležjima koja služi kao zajednički imenitelj za sve izvore obligacija: ugovor, prouzrokovanje štete, neosnovano obogaćenje, nezvano vršenje tuđeg posla, jednostrana izjava volje. Nadalje, s obzirom na subjektivnu i objektivnu odgovornost, data je definicija pojma krivice kao osnova odgovornosti: „kriv je onaj koji se nije ponašao onako kako je trebalo da se ponaša u datim okolnostima“. Zatim, formulisana je definicija opasnih stvari i opasnih delatnosti, što je od značaja za objektivnu odgovornost: sopstvenik stvari, pokretnih ili nepokretnih, čiji položaj, upotreba, osobine ili samo postojanje predstavljaju povećanu opasnost štete za okolinu (opasne stvari) odgovara za štetu koja potiče od njih, bez obzira na krivicu. Definisan je pojam bitne povrede ugovora, što je kategorija Bečke konvencije o međunarodnoj prodaji robe: „bitna povreda ugovora postoji kad neispunjenje ugovorne obaveze od strane dužnika prouzrokuje takvu štetu poveriocu koja ga suštinski lišava koristi koju je od ugovora opravdano očekivao ili usled koje se za poverioca svrha ugovora ne može ostvariti“. Data je definicija privrednih ugovora.

Nadalje, u drugi krug pitanja spadaju mnoge postojeće odredbe, koje su sada proširene, i to posebno u materiji odgovornosti za štetu: u slučaju saobraćajnih udesa; javnih demonstracija i manifestacija; terorističkih akata; odgovornosti za štetu od građevina; odovornosti za štetu od životinja, kao i druge vidove deliktne odgovornosti. Važno je dodati da je značajno proširenje i u materiji naknade neimoviske (moralne) štete. U Prednacrtu se ova odgovornost proširuje na svaku povredu prava ličnosti bez kumulacije sa duševnim bolom ili strahom. Pored toga odgovornost je proširena i u tom smislu da ovu štetu može pretrpeti ne samo fizičko, već i pravno lice shodno njegovoj prirodi.

Trećim krugom pitanja regulisani su izvesni imenovani ugovori koji do sada nisu bili ili su bili samo delimično regulisani kao što su: poklon, posluga, saradnja u poljoprivredi, ortakluk, kao i novi ugovori autonomnog privrednog prava: lizing, franšizing, ugovor o distribuciji. Radi potpune slike regulisanih imenovanih ugovora kako klasičnih, tako i novih ugovora naročito u privrednim odnosima, ovde iscrpno navodimo oko 50 imenovanih ugovora koji su Prednacrtom predviđeni: kupoprodaja, zajam, poklon, zakup, posluga, ortakluk, saradnja u poljoprivredi, ugovor o delu, ugovor o građenju, izdavački ugovor, o licenci, prevoz, ostava, uskladištenje, nalog komision, trgovinsko zastupanje, distribucija, franšizing, posredovanje, špedicija, kontrola robe, organizovanje putovanja, osiguranje svih vrsta, doživotna renta, zaloga, jemstvo, asignacija, poravnanje, ugovori na sreću, bankarski poslovi: novčani deposit, ulog na štednju, otvaranje i vođenje računa, bankarski tekući račun, ugovor o platnim uslugama, ugovor o depozitu hartija od vrednosti, ugovor o sefu, kreditu, akreditivu, bankarskoj garanciji, poslovi sa platnom karticom.

Kada govorimo o ostalim delovima Prednacrta, značajno je istaći da deo Predrnacrta koji se odnosi na svojinu i druga stvarna prava obuhvata pre svega ustanovu prava svojine kao ljudskog prava i to sa različitim modalitetima (susvojina, zajednička svojina, etažna svojina), sticanja, prestanka i zaštite prava svojine. Zatim su regulisana druga stvarna prava na tuđim stvarima, kao što su: prava službenosti (lične i stvarne), pravo ručne zaloge i hipoteke koja je sve više prisutna u našem pravnom sistemu. U ovom delu Prednacrt sadrži i ustanovu državine (posed, faktička vlast na stvari) kao i načini zaštite državine putem državinskih tužbi i samopomoći kao sredstvom državinske zaštite. Prednacrt je u posebnom delu regulisao i značajne pravne ustanove iz oblasti porodičnih odnosa kao što su porodica i pravni odnosi između roditelja i dece, supružnika, usvojenja, starateljstva i drugih vidova kojima se ispoljavaju porodični odnosi. Prednacrt je predvideo i odredbe o podsticanju rađanja dece. Pored ostalih mera predloženo je konstituisanje demografskog fonda za stimulisanje nataliteta, kao i druge mere finasijske , radnopravne, poreske i ekonomske prirode. U pogledu nasleđivanja, Prednacrtom se, pored testamenta i zakona, predviđa i mogućnost zaključena ugovora o nasleđivanju kao osnova za nasleđivanje koji se može zaključiti samo između zakonom određenih subjekata. Predviđene su i klasične ustanove naslednog prava, kao što su brojne forme testamenata, zakonski nasledni red, nužni deo i mogućnosti njegovog isključenja. Nadležnost suda u oblasti nasleđivanja usklađena su sa ovlašćenima javnih beležnika iz Zakona o javnom beležništvu i drugim procesnim zakonima. Posebno je regulisano pitanje nasleđivanja lica sa stranim državljanstvom.

Kao što se vidi Prednacrt se u svojim odredbama rukovodio različitim rešenjima: počev od pozitivno pravnih rešenja sa značajnim izmenama i dopunama koje su proizašle iz sudske i poslovne prakse po mnogim pitanjima, dok su, sa druge strane, rešenja Prednacrta zasnovana i na izvorima međunarodnih konvencija, i to počev od zakonodavstva Ujedinjenih nacija pa sve do drugih miroljubivih asocijacija i integracija koja regulišu ovu materiju. Razume se da se u tom kontekstu nalaze mnoga rešenja koja su data u okviru Evropske unije a koja se odnose na oblast građanskopravnih odnosa. Mnoge od tih konvencija, kao ratifikovani međunarodni akti čine sastavni deo unutrašnjeg pravnog poretka. Najzad, pored gore naznačenih izvora Prednacrt se u svojim rešenjima često rukovodio i pojedinim rešenjima iz komparativnog prava počev od klasičnih kodifikacija evropske pravne tradicije pa sve do savremenih, razume se, uvek sa motivom koje rešenje najviše odgovara našim potrebama. Između ostalog to je i razlog što Prednacrt sadrži oko 500 alternativnih rešenja koja su upravo predmet javne rasprave.

Intervju vodile: Ivana Stojiljković, tužilački pomoćnik u Drugom osnovnom javnom tužilaštvu u Beogradu i Jasmina Minić, savetnik u Apelacionom sudu u Beogradu.