Rešenje otplate kredita indeksiranih u CHF

Jelena Pavlović za PRAVO U PRIVREDI

Paragraf intervju - MAJ 2019

• Kao što vidimo iz teksta zakona, njegove odredbe se odnose isključivo na kredite kod kojih je na dan stupanja na snagu ovog zakona otplata kredita u toku. Šta će se desiti sa izvršenim i naplaćenim ugovorima indeksiranim u CHF? Da li to što se zakon ne primenjuje na te ugovore znači da ne postoji način da se obeštete dužnici koji su izmirili svoj dug, te su stavljeni u neravnopravan položaj u odnosu na one dužnike koji još uvek isplaćuju svoj dug po ovom osnovu?

JELENA PAVLOVIĆ - Zakon o konverziji stambenih kredita indeksiranih u valuti švajcarskog franka, primenjuje se na kredite koji su u otplati ili je došlo do raskida ugovora, a nepokretnost još uvek nije prodata. Drugi uslov za primenu zakona je da su krediti korišćeni radi kupovine nepokretnosti za stanovanje, uključujući renoviranje, rekonstrukciju i adaptaciju, kao i refinansiranje kredita za navedene namene.

Korist od Zakona, u ograničenom delu, imaće i korisnici kod kojih je došlo do prodaje nepokretnosti, a dug nije izmiren u celosti.

Van primene ovog zakona ostali su ugovori o kreditima indeksirani valutom švajcarskog franka koji su u celosti otplaćeni ili konvertovani u valutu evro pre stupanja na snagu ovog Zakona ili im namena nije bila stambena.

Međutim, važno je razumeti da je Zakon samo jedan dodatan benefit za obe ugovorne strane i to kao prvo za korisnika kredita koji će u kratkom roku moći da ostvari umanjenje glavnog duga za 38 %, a kao posledicu navedenog i značajno smanjenje mesečnih anuiteta, dok konverzijom ni jedno njegovo pravo neće biti umanjeno ili ograničeno.

Sa druge strane, banke će takođe ostvariti ogromne benefite, jer se očekuje da će korisnici kredita masovno izvršiti konverziju, čime će se ozbiljno minimalizovati broj eventualnih budućih sudskih postupaka, imajući u vidu da će se visina duga dovesti u razuman nivo, sa jedne strane, kao i sa druge strane, suviše skup i spor pravosudni sistem u kome parnični postupci traju neprimereno dugo i izuzetno su iscrpljujući za stranke.

Iskustva iz regiona, posebno iz Hrvatske i Mađarske, jasno svedoče da je nakon konverzije, vrlo mali, čak zanemarljiv broj korisnika kredita zainteresovan za potpunu kompenzaciju koju može ostvariti samo sudskim putem.

• Da li ostaje relevantan stav VKS i nakon početka primene zakona? Da li se može tražiti naknada štete u skladu sa mišljenjem o ništavosti odredaba ugovora o indeksaciji kredita u chf?

JELENA PAVLOVIĆ - Stupanje na snagu Zakona o konverziji je samo dodatni mehanizam od kog će korist imati obe ugovorne strane i ni u kom slučaju ne predstavlja prepreku za bilo kog korisnika kredita da svoja prava, čak i nakon konverzije ostvari sudskim putem.

Republika Srbija tokom 2008. donela je Zakon o potvrđivanju Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju između Evropskih zajednica i njihovih država članica sa jedne, i Republike Srbije sa druge strane (“Sl. glasnik RS - Međunarodni ugovori”, br. 83/2008) u kome je odredbom člana 78. predviđena obaveza Republike Srbije ne samo da uskladi svoje zakonodavstvo o zaštiti potrošača sa zaštitom koja je na snazi u Evropskoj zajednici, već i da sprovodi aktivnu politiku zaštite potrošača i dostigne nivo zaštite potrošača jednak onom koji postoji u Evropskoj zajednici.

U aprilu 2019. godine, nivo zaštite potrošača u Evropskoj zajednici značajno je podignut donošenjem odluke C 118/17 od 14. marta 2019. godine, povodom Zahteva za odluku mađarskog suda upra-vo po pitanju zakona koji se bavio konverzijom spornih kredita u domaću valutu - forinte.

EU sud je stao na stanovište da zakonodavac može delovati u smeru preduzimanja radnji koje imaju za cilj da nepoštene odredbe ne budu obavezujuće za potrošače, a da ugovor u tim uslovima i dalje obavezuje stranke ako je u stanju nastaviti bez tih odredbi (član 6. stav 1. Direktive), sve radi prekida korišćenja nepoštenih odredbi u ugovorima, ali da se moraju poštovati i odredbe člana 7. Direktive, koje definišu da država mora da osigura da postoje primerena i delotvorna sredstva za sprečavanje stalnog korišćenja nepoštenih odredbi, a najvažnije da se ne sme smanjivati zaštita zajamčena potrošačima.

Evropski sud je odlukom C 118/17 kada su u pitanju CHF indeksirani krediti i konverzija istih intervencijom zakonodavca bio potpuno jasan: Korisnici kredita imaju pravo na potpuno obeštećenje, a eventualni zakon koji bi sprečio ili čak omeo korisnike u svom putu ka potpunom obeštećenju nije u saglasnosti sa direktivama EU.

Nakon citirane presude EU suda, dana 2.4.2019. godine, Vrhovni sud Hrvatske je doneo odluku po podnetom zahtevu za prethodnu odluku, a povodom kredita indeksiranog u švajcarskim francima koji je konvertovan u kredit indeksiran u evrima. Tužilja je koristila zakonsku mogućnost i izvršila konverziju kredita, ali obzirom da time nije bila u celosti obeštećena, tražila je i sudsku zaštitu, koju je sud odbio, pozivajući se na izvršenu konverziju.

Prethodno pitanje upućeno Vrhovnom sudu Hrvatske glasilo je “Da li zaključenjem dodatka/aneksa ugovora o kreditu korisnik kredita gubi pravni interes tražiti utvrđenje ništavosti odredbi osnovnog ugovora o kreditu?”

Vrhovni sud Hrvatske je odlučio da iako je postignut sporazum između banke i korisnika kredita, da isti ne znači da je korisnik kredita izgubio pravni interes za utvrđenjem da su pojedine odredbe ugovora o kreditu ništave. U obrazloženju se poziva da ništavost nastupa po samom zakonu i nastaje od samog trenutka zaključenja ugovora, te ništav ugovor ne postaje validan ni kada uzrok ništavosti naknadno nestane, osim u izuzetnim slučajevima koji nisu ispunjeni (da je zabrana manjeg značaja i da je ugovor u celosti ispunjen).

Identična su zakonska rešenja u našem pravnom poretku.

Odredbom člana 107. ZOO definisano je : (1) Ništav ugovor ne postaje punovažan kad zabrana ili drugi uzrok ništavosti naknadno nestane”. (2). Ali, ako je zabrana bila manjeg značaja, a ugovor izvršen, ništavost se ne može isticati.

• Ukoliko je moguće tražiti utvrđenje ništavosti sporne odredbe i eventualnu naknadu štete ili povraćaj više plaćenog u skladu sa članom 104. i 105. ZOO), ili raskid ugovora, da li će navedeno moći da traže dužnici koji su otplatili i subjekti koji i dalje otplaćuju kredit?

JELENA PAVLOVIĆ - Utvrđenje ništavosti odredbi o indeksaciji kredita u valuti švajcarskog franka mogu da traže svi korisnici kredita koji su imali tu odredbu u ugovoru, bez obzira da li je ugovor u otplati, raskinut ili izvršen u celosti, jer se pravo na isticanje ništavosti ne gasi, niti se ništavost može konvalidirati.

U tom smislu je velika korist od donetog Zakona koji je sledio legitimne ciljeve osiguranja zaštite potrošača, javnog interesa i efikasnog sprovođenja pravde jer bi u odsustvu istog došlo do ozbiljnog povećanja broja parničnih predmeta, što je sada stavljeno pod kontrolu.

• Da li je u skladu sa zakonom dozvoljeno pokretati nove postupke za utvrđenje ništavosti sporne odredbe, a za one subjekte koji nisu ranije pokrenuli sudski postupak (u Zakonu se kaže da se postupci prekidaju - ne kaže se da je zabranjeno pokretanje novog postupka)?

JELENA PAVLOVIĆ - Prekid postupka je samo procesna mera koja je u Zakonu predviđena iz praktičnih razloga - da se za vreme doktraju rokovi za konverziju, postupak privremeno prekine i da strankama mogućnost za dogovor.

Prekid nastupa stupanjem Zakona na snagu, dana 07.5.2019. godine i zakonski traje 60 dana (koliko iznose maksimalni rokovi za banku da uputi ponudu - 30 dana i dodatnih 30 dana koje ima korisnik kredita da sa bankom postigne sporazum).

Po isteku tih rokova, bez obzira da li je konverzija izvršena ili ne, prestaju zakonski razlozi za prekid i postupak se shodno Zakonu o parničnom postupku nastavlja, po predlogu stranke. Prekid nije isto što i okončanje postupka (postupak se okončava pravnosnažnom presudom, povlačenjem tužbe ili zaključenjem sudskog poravnanja).

Zakon u članu 12. definiše da ako korisnik zaključi sa bankom ugovor kojim se vrši konverzija i parnični postupak se okonča, da u tom slučaju svaka stranka snosi svoje troškove tog postupka. Takvo rešenje sled je logike da su se korisnik kredita i banka celovito sporazumeli o spornim pitanjima i da dalje ne žele da vode parnicu koja je započeta.

U suprotnom, ako su korisnik kredita i banka samo delimično rešile svoje sporne odnose, nema nikakvih smetnji da se započeti parnični postupak okonča donošenjem pravnosnažne presude.

• Po Vašem mišljenju da li je bilo adekvatnijih rešenja od zauzetog u Zakonu?

JELENA PAVLOVIĆ - Naravno, smatram da krediti u jednoj zemlji moraju da budu u valuti koja je zvanična u toj zemlji, a to je u konkretnom dinar, koji je već 19 godina izuzetno stabilna valuta, bez devalvacije (poslednja 2000-te) i bez inflacije koja je zanemarljiva i ispod planirane.

U tom slučaju, korisnici kredita bi imali mogućnost da znaju svoje buduće obaveze i da ih planiraju shodno svojim primanjima, koja su dinarska.

Međutim, u ovim okolnostima, prelazak na evro indeks je bio najmanji mogući imenitelj o kome se pregovaralo, jer banke još uvek nisu spremne da pričaju na temu dinarizacije svih kredita.

Lično verujem da je potreba dinarizacije svih kredita tema koja se nužno mora ubrzano otvarati.

• Da li su vrhovne sudske instance u državama u regionu i šire donosile zakone ili odluke/stavove koji su slični stavu VKS ili su na drugi način prenebregnuti problemi koji su se javili povodom ovih odnosa? Kako biste ocenili rešenje zauzeto u RS upoređujući u odnosu na okruženje (Mađarska, Grčka, Hrvatska, Slovenija...).

JELENA PAVLOVIĆ - Sudovi najviših instanci u okruženju su povodom klauzula u švajcarskom franku donosile identična rešenja kao i VKS u delu u kome je navedeno da je takva indeksacija ništava ukoliko korisnik kredita nije od strane banke bio adekvatno informisan ostvarnim rizicima i ekonomskim posledicama takve indeksacije.

Sa druge strane, niti jedan sud u Evropi nije tražio da se utvrđuje li se banka kreditno zaduživala u valuti švajcarskog franka, jer je isto irelevantno. Suština, koja je na žalost većini građana slabo poznata, je da banke vrše sekundarnu emisiju novca i da davanjem kredita stvaraju nov novac. Dakle, novac danas dolazi od kredita, a ne kredit iz novca. To je i razlog što su EURIBOR i LIBOR već godina negativni, kao i postojanje kredita u Evropi sa negativnim kamatama, što je do skoro bilo nezamislivo. Bankama nisu bili potrebni švajcarski franci da bi korisnicima kredita u Srbiji dale dinare, niti postoji ta količina švajcarskih franaka koliko je kredita od 2003. godine plasirano u Evropi u tom indeksu. Švajcarski franak je samo valuta obračuna. Ukoliko je neka banka i imala švajcarski franak, kod nje je i ostao, ona ga nije dala korisniku kredita, jer mu je isplatila samo dinare. Usklađivanje deviznih pozicija banke uglavnom vrše međuvalutnim swap transakcijama sa svojim maticama, bez bilo kakvog kretanja novca.

Nadalje, VKS je naveo da bi ugovor trebalo izvršiti konverzijom u indeks evro, što ima smisla kada se ima u vidu inicijalni cilj ugovora, jer je svakom korisniku ovih kredita trebala određena količina evra za kupovinu stana, ali sa druge strane, izrečeno nema svoj osnov u materijalnim zakonima, naročito ne u Zakonu o obligacionim odnosima.

U Srbiji kredit je regulisan odredbom člana 1065. ZOO i sadrži tri elementa - primljen novac, rok i kamata. Ništavost odredbi o indeksaciji ostavlja mogućnost da ugovor bez indeksacije ostane na snazi, jer apsolutno ima sve bitne elemente ugovora o kreditu.

Što se tiče zakonskih rešenja - Mađarska, Hrvatska i Crna Gora, u najavi i Slovenija, u svim tim zemljama, osim Hrvatske, konverzija je izvršena u domaću valutu. Samo je u Hrvatskoj konverzija izvršena u valutu evro, ali se mora imati u vidu da je kurs evra i hrvatske kune bio skoro neizmenjen u odnosu na dan uzimanja kredita, te su korisnici kredita u Hrvatskoj jednog dana izvršili konverziju na evro, a već sutradan prebacili kredite u domaću valutu - hrvatsku kunu.

Korisnici kredita u Srbiji, koji su od 2015. godne bili u potpunoj agoniji zbog spornih kredita, iako je prvi značajan poremećaj bio još 2011. godine treba da budu zadovoljni donetim Zakonom, koji ne pruža potpunu kompenzaciju, ali značajno umanjuje dug i mesečne anuitete; oni koji nisu zakonom obuhvaćeni ili nisu u celosti zadovoljni, imaju naravno mogućnost sudskog postupka.

Zakonom bi naročito trebalo da budu zadovoljne banke, koje su morale biti svesne da će i u Srbiji doći dan kada će se zbog ovih kredita stvoriti veliki pravni rizici, a nisu ništa preduzimale da bi adekvatno i na vreme rešile potencijalno ogroman problem, koji je doveo do ivice egzistencije hiljade porodica i prouzrokovao pored materijalne i ozbiljnu nematerijalnu štetu, već su insistirale na ispunjenju takvih ugovora, iako su znale i morale da znaju da su takvi ugovori špekulativnog karaktera neodrživi u pravnom poretku.

Na kraju, dobro je i da se država Srbija ovim Zakonom oslobodila ogromnog rizika koji je imala u vezi spornih kredita, imajući u vidu da je preko 85 % spornih kredita osigurano kod Nacionalne korporacije za stambene kredite, što znači da je najveći kreditni rizik nosila upravo Republika Srbija, a ne banke, koje su pored višestrukih sredstava obezbeđenja (hipoteke, lične menice, jemci), imale i dodatno sredstvo obezbeđenja - garanciju svih poreskih obaveznika.