Tweet

Rad na donošenju Građanskog zakonika

prof. dr Olga Cvejić Jančić za PRAVNIK U PRAVOSUĐI

Paragraf intervju - JUL 2019

• Na savetovanju pravnika “Budvanski pravnički dani”, koje je održano u organizaciji Saveza udruženja pravnika Srbije i Republike Srpske najavljeno je da će Građanskim zakonikom biti redefinisan pojam vanbračne zajednice. Cilj je da se istopolnim parovima omogući međusobno pravo na zajedničku imovinu i pravo na izdržavanje tokom trajanja i posle prestanka zajednice života. Da li to znači da u budućnosti ova lica mogu da očekuju da će ovaj krug prava biti proširen i na pravo na nasleđivanje i usvajanje dece?

Što se tiče prava koja su Prednacrtom GZ priznata istopolnim partnerima, po mom mišljenju bi im trebalo priznati i nasledna prava, kao i vanbračnim partnerima različitog pola (iako do sada ta prava nisu priznata ni jednima ni drugima), ali Komisija o tome još nije zauzela stav. Komentari, predlozi i sugestije sa javne rasprave o ovim pitanjima su upravo ovih dana na dnevnom redu rada Komisije.

Kada se radi o pravu na usvajanje dece, ono je priznato vanbračnim partnerima različitog ali ne i partnerima istog pola, jer su otpori u našem društvu protiv toga vrlo snažni, iako je praksa Evropskog suda za ljudska prava po tom pitanju vrlo jasna i nedvosmislena. Evropski sud smatra da nepriznavanje prava homoseksualnim licima na usvajanje dece predstavlja diskriminaciju po osnovu seksualne orijentacije i povredu prava na privatni i porodični život, što je u suprotnosti sa Evropskom konvencijom o ljudskim pravima (npr. slučajevi E.B.v. France iz 2008. g. i X and others v. Austria iz 2013. g.)

Za pravilan i zdrav razvoj dece je najvažnije da se roditelji staraju o njima i njihovim potrebama i da im obezbede stabilnu porodičnu sredinu i porodičnu atmosferu međusobnog poverenja, ljubavi i pažnje u kojoj će deca moći slobodno da izražavaju svoje mišljenje i stavove i da razvijaju svoje sposobnosti, talenat i potencijal, pri čemu nije bitno da li su roditelji istog ili različitog pola. Ima veoma mnogo primera hete-roseksualnih roditelja koji zanemaruju svoju decu, zloupotrebljavaju roditeljsko pravo i zlostavljaju decu, usled čega porodično pravo predviđa mogućnost lišenja roditeljskog prava radi zaštite dece iz takvih porodica. Ono što deci zaista šteti jesu posledice teško iskorenjivih predrasuda, imajući u vidu situacije kada dete odrasta u porodici u kojoj su roditelji istog pola (što je dopušteno u velikom broju zemalja) i koji se dobro staraju o njemu, a koje čim izađe iz porodice doživljava uvrede, ponižavanje, ismevanje ili vršnjačko nasilje zbog seksualne orijentacije njegovih roditelja. U takvim situacijama, detetu najviše može da škodi nezdrava društvena sredina u kojoj se podstiču i neguju nizak prag tolerancije na različitosti i bilo koja vrsta verbalnog ili fizičkog nasilja samo zbog seksualne orijentacije detetovih roditelja.

Istorijski posmatrano, koncept braka i porodice se stalno menjao, kao i društvo i društveni odnosi u celini. Shvatanja porodičnog života su se takođe menjala u skladu sa promenom i razvojem odnosa u društvu i porastom svesti o postojanju različitosti. Međutim, često se te promene ne žele priznati, prihvatiti i ozakoniti u ime zaštite “tradicionalnih porodičnih vrednosti”, što je postalo paravan za neprihvatanje društvene stvarnosti i nepriznavanje ili proširivanje obima ljudskih prava bez ikakve prihvatljive argumentacije.

• Odnos roditelja i dece je tema koja intrigira veći deo javnosti. Mišljenja su podeljena oko toga da li dete treba vaspitavati fizičkim kažnjavanjem ili ne. Dok jedan deo javnosti tvrdi da je “batina iz raja izašla”, drugi deo smatra da je nedopustivo u 21. veku decu kažnjavati fizički. Na koji način će navedeno biti rešeno u Građanskom zakoniku?

O tome sam dosta pisala i ukazivala na nedopustivost upotrebe fizičkog kažnjavanja deteta, a posebno sam se osvrnula na to pitanje i u radu za Budvanske pravničke dane (Prednacrt građanskog zakonika - Izazovi i dileme u oblasti porodičnih odnosa, XXIV Budvanski pravnički dani “Aktuelna pitanja savremenog zakonodavstva”, Savez Udruženja pravnika Srbije i Republike Srpske, Zbornik radova sa savetovanja pravnika, 2-6. juna 2019. godine, Beograd 2019, str.163-185).

Naime, zabrana fizičkog kažnjavanja dece se često pogrešno shvata kao zabrana primene bilo kakvih mera vaspitanja i disciplinovanja deteta. Roditelji međutim, imaju dužnost da pravilno vaspitavaju svoju decu, ali ne tako što će ih šamarati, tući ili na drugi način fizički kažnjavati nanoseći im kako fizički tako i psihički bol i patnju. Postoji čitav niz drugih mera pozitivnog roditeljstva, gde roditelji pre svega svojim primerom treba da utiču na decu kako da se ponašaju i da ih uče koja pravila ponašanja su dozvoljena i prihvatljiva u određenom društvu, a koja nisu i razgovorom sa detetom ukazati zašto neko ponašanje nije dopušteno i prihvatljivo, dok će se to najmanje postići fizičkim kažnjavanjem dece. Na primer, ne tako retko se može videti na ulici kako mlada mama, tata ili čak i baka i deda voze u kolicima bebu ili šetaju sa detetom ili unučetom, a onda kad prođu pored nekog drveta ili cveća u parku, dete kida mlade grančice ili cveće i tako se zabavlja, a roditelji ili baba, deda, zadovoljni jer je dete mirno, ne reaguju, umesto da mu strpljivo objasne zašto to ne treba da radi. Ponekad i oni sami kidaju grančice i daju detetu da se zabavi, a dete to baci, pa onda kidaju novu grančicu i tako dok detetu i to ne dosadi. Takav vid roditeljstva i vaspitanja nije primeren, iako je najlakše na taj način zaokupiti kratkoročnu pažnju deteta. Zar je dete onda krivo što se tako od malena vaspitava da može da kida i čupa sve što poželi i da primenjuje nasilje (jer je i to vrsta nasilja) i prema drugoj deci?! Detetu se mora posvetiti dosta pažnje, vremena i razgovora, što je u današnjim uslovima za mnoge roditelje postalo nemoguće, iz razloga što na poslu provode ceo dan pod neretko veoma stresnim uslovima.

Komitet za prava deteta, koji je, kao nadzorno telo predviđeno Konvencijom o pravima deteta, nadležno da kontroliše implementaciju dečijih prava u državama članicama, usvojio je Opšti komentar o pravu deteta na zaštitu od telesnog ka žnjavanja i drugih okrutnih ili degradirajućih oblika kažnjavanja 1 . Prema Komentaru, fizičko (telesno) kažnjavanje deteta se definiše kao “svako kažnjavanje pri kome je korišćena fizička sila sa namerom da prouzrokuje određeni stepen bola i neugodnosti, ma kako laki bili. To najčešće podrazumeva udaranje (šamar, ćušku, pljusku) dece, rukom ili nekim sredstvom - bičom, štapom, kaišem, cipelom, drvenom varjačom itd. Ali može da obuhvata i šutiranje, trešenje ili bacanje deteta, grebanje, štipanje, ujedanje, čupanje za kosu, udaranje po ušima, prisiljavanje dece da stoje u neudobnim položajima, izazivanje opekotina, šurenje ili nasilno gutanje (npr. ispiranje dečijih usta sapunicom ili prisiljavanje da progutaju ljute začine)” 2 . Prema tome, članice Konvencije o pravima deteta, što je slučaj i sa našom zemljom, bi trebalo, poštujući Konvenciju (ali ne samo zbog toga) da zabrane fizičko kažnjavanje dece.

U Komisiji je, posle druge javne rasprave i sugestija i predloga koji su dostavljeni, postignuta saglasnost da u Osnovnim odredbama član 2218. stav 4. o posebnoj zaštititi deteta treba da glasi: Nije dozvoljeno fizičko kažnjavanje ni zlostavljanje deteta, a da tekst člana 2301. glasi:

“Roditelji ne smeju fizički kažnjavati dete niti ga podvrgavati ponižavajućim postupcima i kaznama koje vređaju ljudsko dostojanstvo deteta i dužni su da dete štite od takvih postupaka drugih lica.

Ista zabrana važi i za staraoce, hranioce i druga lica koja se staraju o detetu.

Država je dužna da obezbedi podršku roditeljima, staraocima, hraniocima i drugim licima koji se staraju o detetu da razvijaju modele podizanja i vaspitanja dece bez nasilja.”

• Pravo deteta da sazna podatke o roditeljima, bez obzira na to kako je začeto i rođeno je najavljeno u štampi kao još jedna od novina koju donosi Građanski zakonik. Da li to znači da će usvojitelji imati obavezu da saopšte detetu u što ranijem uzrastu da je usvojeno i otkriju podatke o biološkim roditeljima, ukoliko ti podaci postoje?

Nedavno su mediji pogrešno preneli smisao odredbe o pravu deteta da zna svoje poreklo, ukazujući na pravo usvojenog deteta da zna od koga potiče. To pravo usvojeno dete ima (pod određenim uslovima) i po važećem Porodičnom zakonu, dakle nije novo. Službeno lice organa starateljstva prilikom zasnivanja usvojenja preporučuje budućim usvojiocima da što pre saopšte usvojeniku istinu o njegovom poreklu. Novina bi se odnosila na pravo deteta začetog uz pomoć biomedicine da sazna podatke o poreklu. Prema važećim propisima, dete začeto uz pomoć biomedicine ima ograničeno pravo da, ako zdravstveni razlozi to nalažu, sazna neke, neidentifikacione podatke o donoru, ali ne i pravo da sazna identitet davaoca semene ćelije. Među decom ne treba praviti razliku i ne treba ih diskriminisati ni po načinu začeća ni rođenja i treba im priznati ista prava bez obzira na začeće ili rođenje.

• Još jedna tema koja je podelila javnost jeste uvođenje surogat materinstva. Dok jedni pozdravljaju njeno uvođenje jer smatraju da je to za pojedine parove jedini način da dođu do potomstva, drugi smatraju da navedeno može da posluži kao još jedan oblik nasilja nad ženama, jer otvara mogućnost da ove žene budu naterane na surogat majčinstvo zbog novca.

Prema predviđenim odredbama Prednacrta GZ o rađanju za drugog teško bi moglo doći do te vrste nasilja, jer i nameravani roditelji i rodilja (surogat majke) pre pristupanja samom zahvatu treba da prođu psihosocijalno savetovanje kako bi se upoznali sa svim posledicama rađanja za drugog, treba zatim da zaključe ugovor kojim regulišu međusobna prava i obaveze, a ugovor overava sudija, koji ima prilike da utvrdi da li su stranke dobrovoljno pristale da stupe u taj odnos i da li dobrovoljno prihvataju prava i obaveze iz ugovora. Zloupotrebe su, inače, uvek i svuda moguće, ali to nije smisao ovog instituta niti razlog za otpore, već omogućavanje neplodnim parovima da postanu roditelji. To je vrednost koju treba imati u vidu i ako nameravani roditelji ne mogu da zasnuju roditeljski odnos na drugi način, a nađu ženu koja ima razumevanja za patnje i probleme drugih i koja je voljna da nosi i rodi dete za njih, te ne bi trebalo praviti smetnje za to, već predvideti mehanizme da se zloupotrebe onemoguće ili svedu na najmanju moguću meru. Odredbama je rađanje za drugog predviđeno kao vid lečenja ženske neplodnosti.

• Da li će žena koja je surogat majka imati pravo da se predomisli i ipak zadrži dete?

Rodilja (surogаt majka) nema pravo da se predomisli i zadrži dete. U slučaju da do toga ipak dođe, kršenjem ugovora o rađanju za drugog, sud odlučuje kome će dete poveriti, pri čemu se vodi računa i o tome da rodilja nije genetska majka deteta, jer njen genetski materijal ne može biti korišćen, već genetski materijal nameravanih roditelja ili samo semene ćelije supruga ili vanbračnog partnera i darovana jajna ćelija treće žene. U praksi zemalja koje su legalizovale surogat materinstvo retko se dešava da rodilja (surogat majka) želi da zadrži dete, jer to nije smisao rađanja za drugog, a i ako se desi takav slučaj još je ređe da sud dodeli dete rodilji, a ne biološkom ocu deteta. Čak je bilo slučajeva da je intervencija rađanja za drugog obavljena u inostranstvu, jer domaće pravo (konkretno Italije) to ne dozvoljava, a pošto je sud utvrdio da ni jajna ni semena ćelija ne potiču od nameravanih roditelja iz Italije, nije im dopustio da zadrže dete niti da ga usvoje, a pošto ni surogat majka iz Rusije nije želela da ga zadrži, dete je dato na usvojenje trećim licima.

• Da li će pravo da na ovaj način dobiju decu imati i lica koja nisu u bračnoj ili vanbračnoj zajednici?

Da, predvideli smo i to, jer Zakon o zabrani diskriminacije zabranjuje diskriminaciju, između ostalog i po osnovu bračnog ili porodičnog statusa. Ukoliko žena živi sama, bez bračnog ili vanbračnog partnera, za oplodnju rodilje mora biti korišćena njena jajna i donirana semena ćelija, a ako je u pitanju muškarac koji živi sâm, za oplodnju rodilje (surogat majke) mora biti korišćena njegova semena ćelija i darovana jajna ćelija, a ne jajna ćelija rodilje.

• Na koji način će se vršiti kontrola ugovora o rađanju za drugog kako ne bi došlo do zloupotreba npr. žena koja treba da rodi dete zahteva veliku sumu novca od strane koja želi da se na ovaj način ostvari kao roditelj ili sa druge strane, bračni par koji je angažovao surogat majku u periodu trudnoće počne da je neprestano prati i kontroliše način na koji živi jer to utiče na razvoj deteta i sl.?

Sudija je ovlašćen da odbije overu ugovora i ne dozvoli rađanje za drugog ako je ugovorena nesrazmerna naknada troškova ili neumerena nagrada za rodilju, ili ako nisu ispunjeni medicinski i drugi uslovi predviđeni zakonikom.

Što se tiče ostalog, treba imati u vidu da se ovaj ugovor zaključuje sa rodiljom u koju se ima poverenje (to može biti i srodnica, dobra prijateljica ili neka treća žena), a da se međusobna prava i obaveze, kao i sankcije za njihovo nepoštovanje regulišu ugovorom.

• Da li će stranci moći da zaključuju ugovor o rađanju za drugoga sa našim državljankama?

Predviđeno je da državljanstvo nije uslov za zaključenje ugovora o rađanju za drugog, pri čemu smo pre svega imali u vidu da treba omogućiti i neplodnim parovima iz okruženja da na ovaj način postanu roditelji.

• Šta mislite o pravu na dostojanstvenu smrt (eutanaziju - pravo fizičkog lica na saglasni, dobrovoljni i dostojanstveni prekid života) i da li mislite da poseban zakon koji bi trebalo da uredi navedeno može da spreči zloupotrebe ovog prava?

Mislim da treba doneti poseban zakon koji će definisati uslove pod kojima će eutanazija moći da se izvrši. Zloupotrebe su, kao što sam već pomenula, i kao što je dobro poznato, moguće uvek, ali mogućnosti za to treba svesti na najmanju moguću meru. Ne vidim nijedan razlog zbog kojeg bi trebalo produžavati nepodnošljive patnje nekoga za koga je ustanovljeno da nema izgleda ni na poboljšanje ni za izlečenje, a pacijent trpi nesnosne bolove i sâm želi (i preklinje) da se to okonča. Koji je to princip iznad volje i želje samog pacijenta da se spase teških muka i patnji? Ovo pitanje jeste osetljivo i kompleksno i potrebno je biti veoma oprezan prilikom izrade posebnog zakona, ali svakako treba pozdraviti regulisanje ovog prava.

• I na kraju pitanje koje postavljamo svim našim sagovornicima, a to je koliko u Vašem svakodnevnom radu koristite bazu propisa i stručna izdanja kao što je Pravnik u pravosuđu?

Bazu propisa koju Paragraf besplatno omogućava preko interneta redovno koristim u svom radu i mogu reći da je ona vrlo dragocena.