Praktična pitanja i insituti privrednog prava

Recite nam nešto više o poslu koji obavljate i kancelariji koju predstavljate?

Kancelarija iz koje dolazim u celosti je posvećena korporativnom, poslovnom pravu. Prevedeno na jezik praktičnog to znači da naše klijente pratimo u svakodnevnom poslovanju i funkcionisanju. I to treba razumeti u nešto širem kontekstu od same pravne norme koju čitamo, tumačimo i primenjujemo. Jer koliko god pravnik u privredi bio neophodan i koristan, on je na kraju dana ipak pomoć, podrška, faktor koji treba da unapredi poslovanje i koji nikada ne treba da koči, usporava, zaustavlja ili prekida posao. Čak i onda kada imperativna norma nešto ne dozvoljava i to svakako moramo da istaknemo i to razumem kao korisnu i afirmativnu stvar za klijenta i posao, jer ukazujemo da nešto ne može i da moramo da tražimo druge, dozvoljene, alternative. Dakle, pravo u privredi je pomoć privredi. To je moja lična filozofija i filozofija kancelarije iz koje dolazim. I to je moj svakodnevni posao, da mislim o klijentu, njegovom poslu, unapređenju i olakšanju istog. I onda se uspesi klijenata implicitno odražavaju i na nas. I na ličnom i na profesionalnom planu.

Zakon o privrednim društvima (“Sl. glasnik RS”, br. 36/2011, 99/2011, 83/2014 - dr. zakon, 5/2015, 44/2018, 95/2018, 91/2019 i 109/2021) je duže od jedne decenije u primeni, kako ocenjujete trenutno stanje u primeni zakona i da li je isti odgovarajući savremenim potrebama privrede?

Za legislativni sistem ali i za privredu uopšte, izuzetno je bitno da propisi imaju određenu konstantnost i trajanje. Živimo u vremenima ubrzanih promena, naročito u sferi privrede i poslovanja, pogledajte samo koliko ima novih delatnosti, neobičnih, virtuelnih, digitalnih. Više je i upitno u kojoj industrijskoj revoluciji živimo. U jednom takvom ambijentu veoma je teško da zakoni prate sve te učestale promene. Jer život je i inače inventivniji od prava. Pa ipak, i u jednom takvom okruženju Zakon o privrednim društvima izdržao je test vremena. Danas je period duže od decenije primene jednog propisa veoma respektabilan.

U tom smislu komplimenti za autore. Naravno, bilo je i može se i dalje, u pogledu ovog propisa, istaći nekoliko konstruktivnih primedbi i preporuka. Izmene i dopune zakona koje su se dešavale u međuvremenu su svakako unapređivale tekst te je i to potvrda da će zakonodavac verovatno ostati na razini osnovnog teksta koji će dalje da precizira i unapređuje. S druge strane, praksa (korporativna, upravna i sudska) je tokom vremena razrađivala koncepte i upodobljavala ih duhu našeg sistema (ne treba prenebregnuti činjenicu da je u privrednom pravu kod nas sve izraženiji uticaj anglosaksonskog prava), zatim aktuelnom društveno-privrednom okruženju i kretanjima na tržištu. U tom smislu, na Vaše pitanje da li je primena prilagođena savremenim potrebama privrede, rekao bih da je generalno taj zahtev zadovoljen. Mislim da propis i njegova primena nisu bili smetnja, kočnica ili značajno ograničenje za privredu. Opet, određene koncepte treba unaprediti, precizirati s tim da su najveći izazovi, kada je u pitanju ovaj propis, tek pred nama. Kako sam i rekao nova kretanja, ubrzane promene, sveopšta digitalizacija i slično, moraće da ima direktne reperkusije i na oblast propisa kojima se uređuje materija privrednih društava. Iako to nije bilo pitanje, ja dalji razvoj, de lege ferenda, vidim u tom nekom pravcu nužne komunikacije privrednog prava sa digitalnim dobom i digitalnim tendencijama.

Koja je najčešća pravna forma privrednih društava u našoj privredi i koji su razlozi za opredeljivanje privrednika za izbor konkretne forme privrednog društva?

Nesumnjivo je to društvo s ograničenom odgovornošću. I ta pravna forma je neuporedivo više prisutna u odnosu na sve druge forme zajedno. Kako se pitanje odnosi na privredna društva, tu onda ne mislim na preduzetnike koji, iako nisu privredna društva, svakako predstavljaju veoma frekventnu formu privrednih subjekata na tržištu. Uglavnom, opredeljivanje za društvo s ograničenom odgovornošću je očekivano i logično. To je još jedna potvrda koliko privreda suptilno reaguje i opredeljuje se za ona pravna rešenja koja obezbeđuju najveću efikasnost i stvaraju najmanje administrativnih zahteva. Popularni “DOO” je najmanje zahtevan za osnivanje (postupak je posve jednostavan i svodi se na pripremu odgovarajućeg osnivačkog akta), zahteva minimalni osnovni kapital (100 RSD koji pritom ne mora da bude uplaćen prilikom osnivanja), minimalni personalni supstrat (jedno lice može da bude i osnivač i direktor), minimalni nivo korporativnih organa (kod jednodomnog upravljanja sve funkcije može da vrši jedna osoba) i konačno ne postavlja naročite zahteve u pogledu daljeg funkcionisanja (u pravnom smislu). Na kraju ili možda pre svega, članovi društva ne odgovaraju za obaveze društva (koncept probijanja pravne ličnosti koji Zakon o privrednim društvima poznaje ipak je izuzetak koji treba restriktivno tumačiti). Dakle, sve gore navedeno predstavlja svojevrsnu pravnu “zonu komfora” na koju je tržište odreagovalo tako da je ova pravna forma privrednih društava ubedljivo najzastupljenija. Tako je trenutno i mali su izgledi da će se u perspektivi nešto značajno promeniti. Međutim, to ne bi trebalo sasvim da nas hrabri. Društva s ograničenom odgovornošću jesu društva kapitala, po definiciji. Međutim pravi, suštinski predstavnici društava kapitala su zapravo akcionarska društva. Akcionarska društva su prave “platforme” za angažovanje i udruživanje kapitala različitih lica i stavljanje istog u funkciju privrede i poslovanja. I ta vrsta društava su pravi generator razvoja tržišta kapitala. Razumljivo ova pravna forma je znatno detaljnije uređena, posebno normirana i zahtevnija za upravljanje. Ali za privredu i ekonomiju donosi posebne benefite. No to je jedna druga tema, koja nije predmet Vašeg pitanja ali koja je zanimljiva za istraživanje i dalju elaboraciju.

Koliko je u praksi zaživeo finansijski instrument - pravo na sticanje udela i koji je bio razlog uvođenja ovog instituta u Zakon o privrednim društvima?

Rekao bih ne dovoljno. Razloga je puno, ponajmanje u sferi prava (npr. psihosocijalni momenti su nekada opredeljujući, strah od budućeg događaja koji je neizvestan, zatim nužnost da se odnosi članova dodatno urede jer primenom ovog instituta društva postaju brojnija u smislu članova itd.). Uglavnom razlozi za uvođenje ovog instituta su bili veoma pozitivni i smisleni. Ideja je bila da se omogući, pre svega, zaposlenima (iako to zakonska norma ne navodi) neka vrsta stimulansa, dobijanje, po određenoj ceni, određenog procenta udela u osnovnom kapitalu društva. S druge strane, to je trebalo da takve zaposlene zadrži (ne treba zanemariti činjenicu koliko su zaposleni značajni i uticajni na razvoj i rast poslovanja), da stvori utisak da su i sami udeličari, vlasnici udela koji će dodatno da budu motivisani da ostanu, da rade još efikasnije i bolje. I za kompaniju i za sebe. To jeste svojevrsna avangarda u našem pravnom sistemu, koju moramo profesionalno da podržimo kao dobru i naprednu ideju. Možda je tržište još uvek tradicionalno i konzervativno da dopusti olako ovakve tendencije, otuda ovaj pravni institut, prema mojim saznanjima i iskustvima, nije dao željeni obim primene. Ipak, verujem da će u perspektivi primena ovog pravnog instituta postati znatno intenzivnija i da će tada pokazati svoj pozitivan potencijal za privredu i poslovanje.

U pogledu mogućnosti finansiranja društva od strane članova, koje su prednosti i nedostaci davanja zajma društvu od strane člana i dodatnih uplata članova?

Pomenuti načini finansiranja društva od strane članova svakako imaju suštinsku prednost u odnosu na povećanje osnovnog kapitala pre svega zbog činjenice da su to reverzibilni procesi finansiranja. To znači da u ovim slučajevima članovi društva stvaraju mogućnost da uložena sredstva povrate. U slučaju dodatnih uplata povraćaj se svodi na glavnicu, dok kod zajma članovi imaju mogućnost da pored glavnice dobiju i kamatu (uz napomenu da treba voditi računa o poreskim propisima, tj. transfernim cenama i posebnom režimu transakcija između povezanih lica). Dalje, kamata predstavlja i trošak za društvo. Taj trošak se priznaje kao rashod za svrhe poreza na dobit pravnih lica te je u tom smislu zajam takođe zanimljiv i nekada koristan. Da ne bude zabune, jer ovakav moj stav može da naiđe na kritike (u smislu da je ideja da se smanjuje poreska osnovica), želim da istaknem da nekada u kontekstu internog finansijskog organizovanja i planiranja u okviru iste poslovne grupacije (član društva i društvo) plaćanje kamate može da bude odgovarajući (dozvoljeni) instrument planiranja. Konačno, da bih otklonio svaku nedoumicu a da opet ne budem preopširan, ta kamata koja je plaćena od strane društva svakako predstavlja oporezivi prihod za člana društva, pa će porez svakako da bude plaćen (ili kao porez na dohodak, ako je član fizičko lice ili kao porez na dobit ako je član domaće pravno lice ili kao porez po odbitku ako je član strano pravno lice).

Dodatne uplate se brže i lakše realizuju, naročito ako je u pitanju prekogranična uplata tačnije finansiranje od strane članova društva koji su u inostranstvu. Kada su u pitanju prekogranični zajmovi, za njih postoji obaveza evidentiranja kod Narodne banke Srbije. Nije to naročito kompleksan postupak, ali svakako zahteva neko vreme i energiju, te je u slučaju potrebe za prometnim finansiranjem dodatna uplata svakako efikasnije sredstvo (dovoljna je korporativna odluka o dodatnoj uplati i plaćanje se može realizovati prema društvu).

Što se tiče nedostataka ove vrste finansiranja njih treba, po mom mišljenju, posmatrati u kontekstu alternative koja se nudi. To je finansiranje društva povećanjem osnovnog kapitala. Zakonodavac svakako voli i podržava ovaj model finansiranja. On je ireverzibilan način finansiranja. Ta sredstva postaju trajna imovina društva jer je zabranjen povraćaj uplaćenih odnosno unetih uloga. Čisto da napomenem, u slučaju drugačijih mišljenja, smatram da smanjenje osnovnog kapitala nije i ne treba tumačiti kao povlačenje uloga (to je jedan sasvim drugačiji pravni institut). Dakle, ova vrsta finansiranja, povećanje osnovnog kapitala, daje pravo na eventualno povećanje procenta udela koji član ima (mada ni to nije uvek slučaj), društvo dobija sredstva potrebna za poslovanje i funkcionisanje bez striktne obaveze da ta sredstva vrati i to je svakako dobro i pozitivno. Ukoliko i kada se ta sredstva korisno i uspešno angažuju od strane društva, društvo će ostvariti dobit i ta dobit će onda biti isplaćena članovima kroz njihovo pravo da učestvuju u dobiti ili nešto što svi nazivamo dividenda.

Koliko se često susrećete sa statusnim promenama u praksi? O čemu privredni subjekti treba da vode računa prilikom statusnih promena spajanja i pripajanja i koja sporna pitanja se najčešće javljaju u praksi prilikom statusnih promena?

Veoma često. Statusne promene su postale, u našoj praksi, gotovo neizostavni deo određenih poslovnih transakcija i operacija. Tu mislim na popularna preuzimanja drugih privrednih društva (u praksi se potpuno odomaćio termin tačnije skraćenica “M&A” od engleskog mergers&acquisitions). Statusne promene nam pomažu da određeni deo imovine izdvojimo ili spojimo, u zavisnosti od potrebe, i to na jedan efikasan i poreski optimalan način. Dodatno, ne treba zanemariti da često određene poslovne grupacije interno organizuju i reorganizuju svoju imovinu kroz primenu statusnih promena (dakle nezavisno od procesa preuzimanja o kojem sam gore govorio). I upravo to je ono što bih apostrofirao kao bitno. Statusne promene su u svojoj suštini prenos imovine kroz jedan pravno uređen korporativni postupak. Nema statusne promene a da se ne radi o prenosu neke imovine, pa makar ona bila i sasvim minimalna. Imovinu ovde treba razumeti i tumačiti kao prava i obaveze (a ne samo kao prava, kako to neke moderne definicije imovine čine). Kada se razume ta suština onda ni sâm proces ne bi trebalo da predstavlja problem.

Moj savet je prilično jednostavan, da se čitaju propisi te da se veoma striktno prati ono što je propisano. Veoma striktno. Mislim da je veoma korisno, ako ne i nužno da u tom procesu postoji i lice koje će da pomogne u pogledu finansijskog aspekta (računovođa ili slično). To mnogo pomaže i čini postupak lakšim ali i preciznijim. Ne treba zaboraviti da nakon završene statusne promene, bez obzira da li je u pitanju univerzalna ili singularna sukcesija (o čemu se takođe može raspravljati) kod društva sticaoca stvara jedno novo pravno ali i računovodstveno stanje (mislim pre svega na poslovne knjige i evidencije). To ne radimo mi, pravnici, nego specijalisti neke druge struke pa je otuda njihova involviranost tokom samog procesa veoma bitna. Uopšte, smatram da je ovde potreban jedan širi kontekst i sagledavanje (ne samo sa pravnog aspekta). Konačno, za potrebe ovog razgovora i Vašeg pitanja, čisto da izdvojim jedan primer bitnog: istakao bih da treba obratiti posebnu pozornost na pitanje osnovnog kapitala, da li se i kako se menja i na jednoj i na drugoj strani (i kod društva prenosioca i kod društva sticaoca).

O čemu pravnici u privredi treba da vode računa prilikom zaključenja ugovora u privredi i koje su najčešće greške prilikom zaključenja ugovora u privredi?

Proces sačinjavanja ugovora je segmentiran i sukcesivan proces. U tom smislu treba da pođemo od osnove (temelja). To je volja ugovornih strana da zaključe ugovor. Dakle treba da počnemo od te volje odnosno od toga šta to ugovorne strane žele da postignu. Za to nam je potrebno razumevanje konkretne industrije o kojoj je reč, poslovne logike i na kraju potrebno je da razumemo potrebe i namere našeg klijenta.

Zatim je neophodno da integrišemo bitne elemente ugovora. Svaki ugovor ima bitne elemente. Bez njih se ne može. Nema kuće bez prozora i krova, pa tako ni ugovora bez bitnih elemenata. Koji su to elementi zavisi od konkretnog ugovora. Nije bitno da li je imenovan ili neimenovan ugovor (zakonom uređen ili ne) jer i kod neimenovanih ugovora ćemo analogijom da primenimo neka pravila koja se odnose na imenovani ugovor i tako dođemo do bitnih elemenata koje moramo da integrišemo.

Konačno, trebalo bi da pređemo na druge detalje. Prema instrukcijama i očekivanjima klijenta, ali i prema našem pravničkom senzibilitetu. Često će instrukcije klijenta da budu kratke, uopštene bez puno detalja. Tu dolazi do izražaja pravničko umeće i kreativnost. Možda je trebalo na startu da napomenem, ali nisam jer smatram da se to podrazumeva. Ugovor pre svega treba da bude jasan, gramatički tačan, da bude razumljiv i onima koji nisu pravnici.

U pogledu grešaka koje se pojavljuju, uočio sam jednu koja se sve češće pojavljuje. To je automatsko usvajanje određenih koncepata koji u našem pravu nisu primenjivi. Sve verovatno potiče od neke inicijalne greške (npr. neko je preveo neki ugovor koji je sačinjen u drugom pravnom sistemu) i onda se takve iste stvari ponavljaju u mnogim kasnijim ugovorima. Stvori se utisak da je to u redu jer je, eto, isto tako navedeno u nekom prethodnom ugovoru. Primera radi, sve češće se pojavljuje koncept “unapred ugovorenog iznosa štete” što naše pravo ne poznaje i ne priznaje. Ovaj institut postoji u anglosaksonskom pravnom sistemu ali ne i kod nas. Tako se ugovora da će jedna strana platiti drugoj određeni iznos kao unapred određeni iznos štete, što po pravilima našeg odštetnog prava nije dozvoljeno. Ipak na ovome se često insistira (čak i kada je inicijalno ukazano da je nedozvoljeno i dalje se na ovome insistira tokom pregovora) i najčešći argument je da se isto to pominjalo u nekom prethodnom, sličnom ugovoru. Međutim ovo je nedozvoljeno jer naš pravni sistem poznaje koncept dokazane štete (i po osnovu i po visini) a ne unapred utvrđen iznos štete. Nešto slično je ugovorna kazna (u slučaju nenovčanih obaveza) ali ugovorna kazna je personalno sredstvo obezbeđenja a ne šteta koju neko trpi i koju ima pravo da naplati. Generalno, ako bi trebalo da dam savet, onda je to da čitamo: propise, praksu pa i udžbenike i članke (dosta je pisano o ugovorima o privredi), dakle da dobro analiziramo i da se trudimo da ugovorimo samo ono što je primenjivo i odgovara pravnim pravilima našeg ugovornog prava.

U kojoj meri je aktuelna pandemija virusa COVID-19 uticala na poslovanje privrednih subjekata i u kojoj meri na svakodnevni rad advokata?

Kao i svaka druga oblast rada i poslovanja pandemija COVID-19 svakako je pogodila i svakodnevni rad advokata. U prvom ciklusu naravno znatno više, jer se ni mi nismo najbolje snašli u tim čudnim i teškim vremenima. Ali odlika privrede, pa i advokature koja prati privredu je da se prilagodimo datim okolnostima i da, u tim promenjenim okolnostima, što bolje funkcionišemo. Tako imamo situaciju da i danas, dok pandemija nesumnjivo i dalje traje, svakodnevno radimo i mi i privreda. Moj generalni utisak je da je, i pored određenih gubitaka, smanjenog rasta i slično privreda ipak odreagovala i prilagodila se adekvatno novim okolnostima. Svi naši klijenti ipak su očuvali i nastavili poslovanje i to me veoma raduje. Jednako je i sa nama advokatima, moja saznanja su da su se kolege manje više ipak snašle i nastavile sa radom.

Svedoci smo sve većeg broja propisa koji uređuju poslovanje privrednih subjekata. Koliko je danas otežano pravnicima u privredi da uspostave zakonito poslovanje, u kojoj meri uvećanje propisa otežava poslovanje i kako vidite rešenje ovog problema?

Veoma je tačna opservacija o hiperprodukciji normative koja utiče na poslovanje. Danas je mnogo zahtevnije urediti poslovanje u skladu sa svim relevantnim propisima u poređenju sa recimo periodom od pre desetak godina. Međutim, koliko god to bilo teško, smatram da je to proces koji je nužan i koji sveukupno dovodi do poboljšanja privrede i ekonomije. Mislim da niko ne može da spori tendencije poput bolje zaštite zdravlja i bezbednosti na radu, zaštite ličnih podataka, zaštite životne sredine. Skloni smo da u svakodnevnom radu to kritikujemo, doživljavamo kao administrativne prepreke i smetnje a da pritom ne uviđamo da na taj način zapravo svi pomalo dobijamo jer privredno pravni ambijent postaje uređeniji i napredniji. Dakle, to je nužnost i to moramo da prihvatimo. Takođe, lično zapažanje, svi klijenti su na kraju dana sve zakonske zahteve i potrebe ispunili, niko zbog toga nije prestao sa poslovanjem, naprotiv dobili su bolje uređen, funkcionalniji sistem i na taj način su svakako vrednosno porasli. Izvesno je da nije sasvim lako uspostaviti poslovanje koje je u celosti usklađeno sa svim relevantnim zakonima (naročito jer je često reč o oblastima koje nisu toliko bliske privredi), pa je jedno od rešenja koje snažno podržavam, da organi nadležni za primenu tih propisa imaju razumevanja, u bukvalnom smislu te reči, da u kontrolama i inspekcijskim nadzorima budu afirmativni, da ukažu, daju instrukcije te da nalože određene ispravke, a ne da nužno propisuju kazne ili pokreću pravne postupke koji bi rezultirali kažnjavanjem. U toj i takvoj sinergiji države i privrede vidim rešenje, uslovno rečeno, problema prenormiranosti i nužnosti da se sa tim normama uskladimo.

Koliko je važno kontinuirano praćenje propisa u privredi?

To je nužno. Bez toga se jednostavno ne može. Kratak je period u kojem naše znanje postaje neažurno i neaktuelno. U tom smislu to je jedan neprekinut proces. Praćenje propisa je posao koji jedan pravnik, advokat, nikada neće završiti. Tako je, verovatno, i u svim drugim strukama, ali kod nas je apsolutno izraženo kao uslov bez koga se ne može.

Koja je vaša poruka pravnicima u privredi?

Osnovna poruka je da boravimo u jednoj dinamičnoj i intenzivnoj sferi kakva je privreda. Da radimo sa ljudima koji ne moraju nužno da budu pravnici, ali da imaju neko svoje (biznis) razumevanje prava i pravnu logiku koju moramo da razumemo i da je stavimo u funkciju konkretnog zadatka. Drugim rečima, smatram da pravnik u privredi mora da razume privredu, poslovanje, da razume osnove računovodstva, da razume osnove industrije u kojoj boravi (bez obzira što to može biti više različitih industrija) jer bez tog bazičnog razumevanja strahujem teško ćemo dobiti dobar i kvalitetan pravni savet. Druga poruka je, i to je ono što sam napomenuo na startu ovog razgovora, da naše učešće u privredi treba da bude afirmativno i konstruktivno. Mi se trudimo da se posao zaključi, da uspe. Ako i postoje pravne prepreke, treba da tragamo za drugim dozvoljenim alternativama kako bi se posao realizovao, kako bi naš klijent kroz taj posao prihodovao i uopšte napredovao.