ZAKON O PATENTIMA: Veštačka inteligencija i Patentno pravo

Uticaj veštačke inteligencije na prava intelektualne svojine, naročito na patente nesumnjivo je jedna od tema o kojima se najviše raspravlja poslednjih godina. Veštačka inteligencija kao jedan od glavnih pokretača četvrte industrijske revolucije predstavlja izuzetan izazov za patentiranje, naročito imajući u vidu pronalazačko pravo i vlasništvo nad pronalascima.

Ne postoji jedinstvena definicija veštačke inteligencije (u daljem tekstu: VI), mada postoji veliki broj predloga. Za okvire Strategije razvoja VI u Republici Srbiji za period 2020 -2025. godine iskorišćena je široko prihvaćena definicija VI koju je 2018. godine dala nezavisna ekspertska grupa Evropske komisije u izveštaju o definisanju VI, i to: “Veštačka inteligencija (VI) odnosi se na sisteme koji pokazuju razumno, inteligentno, ponašanje na osnovu analize svog okruženja i donose odluke sa određenim stepenom autonomije da ostvare konkretne ciljeve. Sistemi zasnovani na veštačkoj inteligenciji mogu biti bazirani isključivo na softveru i delovati u virtuelnom svetu (na primer, virtuelni asistenti, softveri za analizu fotografija, internet pretraživači, sistemi za prepoznavanje govora i lica) ili mogu biti ugrađeni u uređaje - hardver (na primer, napredni roboti, autonomna vozila, dronovi i slično).”

Prema ekonomskim studijama koje sprovodi Svetska organizacija za intelektualnu svojinu (WIPO) predviđanja su da će upotreba VI dovesti do bržeg povraćaja investicija što će se odraziti na sveopštu veću produktivnost. Takođe, sistemi VI pronaći će veću primenu u svakodnevnom životu. Za dostizanje navedenih ciljeva neophodno je da se nastavi dalji razvoj i stvaranje tehničkih inovacija, te da patentni sistem obezbedi ekonomsku održivost za pronalazače. Od posebnog značaja za dalji razvoj i primenu VI je rad svih nadležnih institucija na podizanju svesti o digitalnoj kulturi, kako bi ljudi prihvatili i podržali inovacije i prilagodili se promenama. Inovacije koje uključuju sisteme VI napravljene su sa ciljem da poboljšaju postojeće sisteme ali se odnose i na buduće pronalaske koji će biti napravljeni od ovih sistema. Do sada su sistemi koji koriste VI imali najviše uspeha u poboljšanju efikasnosti i ušteda u proizvodnim delatnostima, zatim u trgovini i transportu, medicinskoj zaštiti, u oblasti obrazovanja, poljoprivredi, kao i u administraciji.

Patentni sistem

Jedan od najznačajnijih ciljeva patentnog sistema je da doprinese promociji tehnoloških inovacija i transferu tehnologije za dobrobit društva u celini, kroz uravnotežena prava i obaveze proizvođača tehnologije i korisnika tehnoloških znanja. Da bi pronalazak bio zaštićen patentom, rešenje određenog problema prikazano u prijavi za priznanje patenta može biti iz bilo koje oblasti tehnike. Patent je apsolutno imovinsko pravo koje se priznaje za pronalazak koji je nov, koji ima inventivni nivo u odnosu na postojeće stanje tehnike na dan podnošenja prijave za priznanje patenta. U tom smislu kada se pojavi “nova tehnologija” postavlja se pitanje da li svrha patentnog sistema u odnosu na tu “novu tehnologiju” može biti ostvarena. Do sada, u slučajevima poluprovodničke tehnologe, kompjuterskog softvera, informacionih tehnologija i biotehnologije patentni sistem je ostvario svoj primarni cilj. Pojava VI otvorila je nova pitanja i postavila izazov patentnog sistema da se prilagodi tehnologijama VI.

Decenijama je kompjuterska tehnologija, koja pokriva i hardver i softver, bila korišćena kao pomoć u procesu stvaranja pronalaska od strane pronalazača u mnogim oblastima tehnike. Na primer, razvoj mehanike i elektronike je podržan kompjuterskim dizajnom, bioinformatika je olakšala istraživačima da analiziraju i prikazuju biološke podatke, a računarska hemija je pomogla istraživačima da pronađu nove hemijske supstance. Osim toga kompjuterska tehnologija je integrisana u uređaje i aparate kako bi mogli da izvrše specifičnu funkciju. Međutim, sa nastankom tehnologije VI, po prvi put kompjuterska tehnologija se ne koristi kao pomoć u stvaranju pronalazaka, već nova i inventivna rešenja tehničkih problema može stvoriti nešto što nije čovek.

U studiji koja je predstavljena na Svetskom ekonomskom forumu 2018. godine definisana su četiri najznačajnija pitanja patentnog prava na koja će uticati VI:

1) podobnost VI tehnologija za zaštitu patentom (predmet zaštite);

2) pitanje patentibilnosti pronalaska i postojanje prava VI kao pronalazača;

3) odgovornost za povredu patenta od strane VI;

4) uloga VI definisanju “stručnjaka iz odgovarajuće oblasti tehnike” u smislu standarda očiglednosti.

U ovom radu analiziraćemo upravo ova 4 pitanja i njihovu povezanost.

Pronalazak iz oblasti veštačke inteligencije

Pronalasci povezani sa VI mogu imati različite forme. Pronalasci se mogu pojaviti u poboljšanju tehnike VI. Takođe, ovi pronalasci mogu biti vezani za integraciju tehnologije VI u postojeće uređaje kako bi se poboljšala njihova funkcionalnost ili dodala nova funkcija. Pored toga, tehnologija VI može se koristiti kao sredstvo za istraživanje i razvoj za stvaranje novog pronalaska. Imajući u vidu navedeno implikacija tehnologije VI na patentno pravo ne mora nužno biti ista među različitim oblicima pronalazaka koji su vezi sa VI. Postojeći sistemi VI koji stvaraju pronalazak, kao i postojeća tehnologija za pisanje prijava patenata (Cloem, AllPriorArt i Specifio) omogućavaju okruženje u kome VI samostalno sprovodi celokupan postupak patentiranja. Ovakav postupak počinje sa stvaranjem samog pronalaska na taj način što VI dolazi do inventivne ideje, te zatim priprema prijavu patenta radi zaštite te ideje bez ikakvih instrukcija i intervencija ljudi. Na ovaj način sistemi VI zalaze u prostor koji je istorijski bio rezervisan za ljudsku delatnost odnosno inventivnost, te se postavljaju brojna pravna i etička pitanja koja zahtevaju odgovor.

Možemo razlikovati tri kategorije pronalazaka koji uključuju tehnologiju VI, i to:

1) pronalasci koji su stvoreni od strane tehnologije VI,

2) pronalasci koji u sebi sadrže tehnologiju VI (na primer: uređaj za mašinsko prevođenje koji sadrži sistem VI dubokog učenja ili medicinski uređaji za dijagnostikovanje određenih bolesti), i

3) pronalasci koji su stvoreni uz pomoć tehnologija VI (na primer: novi materijali stvoreni uz pomoć tehnologija VI).

U trenutnoj fazi tehnološkog razvoja sistema VI instrukcije i intervencije od strane ljudi imaju i dalje važan uticaj u stvaranju pronalazaka koji su u vezi sa VI. Međutim, kako se tehnologija VI razvija evidentno je da će uticaj ljudi na stvaralački proces biti smanjen u odnosu na povećanje samostalnih rezultata sistema VI.

Osnova za ovakvu tvrdnju je činjenica da je računar pobedio svetskog šampiona u šahu, kao i da može samostalno stvarati umetnička dela (Fractal art). Zbog toga se pronalasci koji su u vezi sa VI mogu razumeti i iz drugog ugla, prvenstveno imajući u vidu stvaranje inventivne ideje. Iz te perspektive pronalasci u vezi sa VI mogu se podeliti na sledeće kategorije:

1) identifikaciju problema i ideju rešenja tog problema stvaraju ljudi, dok se tehnologija VI koristi za verifikaciju, automatizaciju ili prilagođavanje rešenja koje su stvorili ljudi,

2) ljudi su identifikovali problem ali za ideju rešenja je zadužena tehnologija VI samostalno ili uz pomoć ljudi, i

3) identifikacija problema i ideja rešenja su stvoreni od strane tehnologija VI bez ikakve intervencije ljudi.

Treba imati u vidu da se prema Zakonu o patentima ("Sl. glasnik RS", br. 99/2011, 113/2017 - dr. zakon, 95/2018, 66/2019 i 123/2021) matematičke metode ne smatraju pronalascima, odnosno ne mogu biti predmet zaštite patentom, kao i to da tehnologija (poluprovodnički računari, optički računari, kvantni računari...) rada sistema VI nije bitna sa stanovišta patentnog prava.

Pronalazač i nosilac prava na patent

Kada se govori o pronalascima koji uključuju sisteme VI prvo pitanje koje se nameće je pitanje: “Ko može biti pronalazač?”. U pozitivnom patentnom zakonodavstvu većine zemalja Evropske unije pronalazač je definisan kao lice koje je stvorilo pronalazak svojom kreativnom aktivnošću, i to je uvek fizičko lice (Homo sapiens). Identifikacija sistema VI kao pronalazača ne zahteva da je pronalazač samo fizičko lice, već i prepoznavanje računara kao pravnih lica. Dalje se postavlja pitanje na koji način definisati pronalazača koji stvori pronalazak koji uključuje VI imajući u vidu da pronalazač pored imovinskih prava ima i moralna prava na pronalasku koji je stvorio. Pored navedenog, postavlja se pitanje vlasništva nad patentom koji je stvoren uz upotrebu VI. Za procenu vlasništva nad patentom koji je stvoren uz upotrebu VI trebalo bi definisati pitanje pronalazača, odnosno da li se smatra da sistemi VI mogu biti pronalazač ili da pronalazač može biti samo fizičko lice. Imovinska prava na patentu podrazumevaju raspolaganje patentom i zabranu trećim licima da koriste taj pronalazak, te se ova prava mogu preneti ugovorom ili nasleđivanjem. Imajući u vidu imovinska prava postavlja se i pitanje da li sistemi VI mogu da ostvare ova prava?

U Japanu kompanija Deep Knowledge Ventures, imenovala je sistem VI -robota nazvanog Vital u svoj odbor direktora 2014. godine. U Saudijskoj Arabiji se otišlo i korak dalje pa je tako sistem VI, robot nazvan Sofija, dobio državljanstvo u oktobru 2017. godine, što ovaj sistem VI čini prvim “građaninom” neke države. Ovakav tretman sistema VI može imati veliki uticaj na važno pitanje u vezi sa patentnim pravom, da li sistem VI može biti tretiran kao pronalazač?

Evropskom zavodu za patente (u daljem tekstu: EZP) su 2018. godine podnete dve prijave za priznanje patenta broj EP 18275163 i broj EP 18275174 u kojima je mašina nazvana “DABUS” (Device for the Autonomous Bootstrapping of Unified Sentience) navedena kao pronalazač. Međutim, obe prijave su odbijene od strane EZP-a iz razloga što nisu formalno uredne, odnosno zato što pronalazač koji je naveden u prijavi mora da bude ljudsko biće a ne mašina. Podnosilac obe prijave je na usmenom saslušanju u EZP-u izjavio da je pravo na podnošenje prijave za priznanje patenta stekao od pronalazača tako što je postao njegov pravni sledbenik, tvrdeći da mu kao vlasniku mašine pripadaju sva prava intelektualne svojine koje stvori ova mašina. EZP je u odbijajućoj odluci naveo da se tumačenjem evropskog patentnog sistema dolazi se do jasnog zaključka da pronalazač koji je naveden u prijavi patenta mora biti fizičko lice. U obrazloženju ove odluke EZP navodi da mašine nemaju pravnu ličnost, odnosno bez obzira što je takvim mašinama dodeljeno ime ili naziv one i dalje nemaju prava koja bi im dodeljivanje imena mogla omogućiti, te nisu sposobna da prenose prava koja nemaju. U odluci se dalje navodi da kada se nefizičkim osobama daje status pravnog lica, takav status se daje na osnovu pravnih fikcija koje su propisane zakonom ili su razvijene kroz sudsku praksu. Kako status pravnog lica nije priznat VI sistemima, EZP to navodi kao razlog što VI mašine ne mogu imati prava koja potiču iz pronalaska. Da bi ostvario ova prava, pronalazač mora imati pravnu ličnost koji sistemi VI ili mašine nemaju. Konačno, davanje imena mašini nije dovoljno da se zadovolje uslovi za navođenje pronalazača koji su propisani Konvencijom o evropskom patentu (8). EZP je dalje naveo da razumevanje pojma pronalazača kao fizičkog lica čini međunarodno primenjen standard i da su u tu svrhu različiti nacionalni sudovi doneli odluke. Štaviše naznačenje pronalazača je obavezno jer nosi niz pravnih posledica, posebno da bi se osiguralo da je naznačeni pronalazač legitiman i da može imati prava propisana zakonom od stvorenog pronalaska. Stanovište EZP da pronalazač mora biti fizičko lice deli i nacionalni zavod Ujedinjenog Kraljevstva i Američki zavod za patente i žigove gde su takođe podnete ovakve prijave. Podnosilac prijava patenta, sa naznačenim pronalazačem “DABUS”, je uložio žabe na odbijajuće odluke navedenih zavoda i ostaje nam da pratimo da li će drugostepeni organi promeniti stav koji je iznesen u prvostepenim odlukama.

Imajući u vidu navedeno, kao i razvoj sistema VI oslanjajući se na inovacije, postavlja se pitanje da li pravni okvir koji se odnosi na pronalazačko pravo treba preispitati? Zapravo fokus ne bi trebalo da bude pitanje da li su sistemi VI sposobni da poseduju patente, već da li pronalasci koje stvore takvi sistemi mogu da budu patentirani i treba li se patentni sistem izmeniti tako da se omogući da mašina bude navedena kao pronalazač. Ovakve izmene bi se odrazile na postupak za priznanje patenta za pronalazak koji je stvoren od strane sistema VI.

Dalje, inovacije u oblasti VI specifične su jer podrazumevaju saradnju u projektima i zajednički rad više pronalazača. U većini zemalja propisana su posebna pravila kada se radi o pronalascima koji su stvoreni u radnom odnosu. Kompanije koje su usvojile tzv. dualnu politiku u patentiranju (npr. deo algoritma je otvoren za javnost i dozvoljeno je koristiti ga za dalju saradnju a za deo algoritma, od veće važnosti, se podnosi patentna prijava) imaju dosta uspeha. U eri četvrte industrijske revolucije individualni pronalazači su prevaziđeni jer inovacije nastaju kao rezultat međusobne saradnje timova stručnjaka iz različitih oblasti tehnike. U tom smislu važno pitanje za zakonodavca je pitanje ko će biti naveden kao pronalazač u slučajevima kada mašina stvori pronalazak, kao i definisanje politike za utvrđivanje naknade ljudima čiji su podaci korišćeni tokom razvoja inovacije od strane sistema VI.

Sa druge strane, kada je reč o tome ko može biti vlasnik patenta za pronalazak koji je stvoren uz pomoć sistema VI postoje najmanje tri mogućnosti, i to: 1) programer sistema VI, 2) vlasnik sistema VI i 3) ovlašćeni korisnik sistema VI. Ni međunarodno pravo, kao ni Konvencija o evropskom patentu ne daju jasna pravila o tome kako na vlasništvo nad patentom može uticati ova nova vrsta inventivne aktivnosti uz pomoć VI. Dakle, ova odluka je prepuštena nacionalnim zakonodavstvima. Primera radi, prema Zakonu o patentima Narodne Republike Kine u slučaju pronalaska koji uključuje sistem VI primenjuju se odredbe zakona koje regulišu vlasništvo nad pronalaskom koji nastane u radnom odnosu. U tom smislu pravo na patent pripada vlasniku sistema VI.

Međutim, jedinstveno rešenje za pitanje vlasništva patenta koji stvori sistem VI i dalje se nije nametnulo jer u današnje vreme ni programer, ni vlasnik, ni ovlašćeni korisnik ne moraju znati u potpunosti šta VI radi niti kako odlučuje. Sledstveno tome nameće se pitanje da li onda isključiti svako patentiranje pronalazaka koje stvori VI? Sa druge strane ovakav pristup bi mogao da dovede do zastoja u razvoju VI. Pitanje vlasništva patenta je u direktnoj vezi sa pitanjem odgovornosti za povredu patenta od strane VI odnosno da vlasnik patenta bude istovremeno nosilac odgovornosti o čemu će biti više reči u delu II. Povreda prava.

Inventivni nivo pronalaska

Možda čak i najspornije pitanje kada se radi o pronalascima koji su u vezi sa VI je pitanje ocene inventivnog nivoa, odnosno da li predmetni pronalazak rešava problem na način koji ne bi bio očigledan stručnjaku iz date oblasti, odnosno da li je ispunjen standard “neočiglednosti”. Patentno zakonodavstvo većine zemalja zahteva kreativnost ili inteligenciju za nastanak pronalaska, te da prilikom ocene inventivnog nivoa pronalaska treba imati na umu da je stvarna inventivna “iskra” odlučujući element iz koga nastaje pronalazak i razlikuje ga od pronalaska koji nije prošao inventivne napore pronalazača. U tom smislu, VI ne može se smatrati pronalazačem. Takođe, pronalasci koji uključuju VI u postupku priznanja patenta zahtevaju razvoj metodologije za ocenu inventivnog nivoa pronalaska, naročito imajući u vidu dovoljnu otkrivenost pronalaska u prijavi. Ovo iz razloga što patentni sistem treba da obezbedi stabilnost i predvidljivost koji su potrebni industriji.

Većina zemalja za ocenu inventivnog nivoa koristi pristup problem - rešenje, dok je opšte prihvaćeno pravilo da se inventivni nivo pronalaska procenjuje u odnosu na stručnjaka u datoj oblasti tehnike. Međutim, upotreba VI mogla bi dovesti do povećanja standarda znanja stručnjaka u datoj oblasti tehnike. Termin “stručnjak” bi mogao imati značenje interdisciplinarnog tima koji koristi veštačku inteligenciju. Imajući u vidu navedeno, “znanje stručnjaka” u datoj oblasti bilo bi veoma teško utvrditi. Ovde se takođe nameće i pitanje: Može li mašina biti prepoznata kao osoba sa iskustvom, odnosno stručnjak u datoj oblasti tehnike? Sa druge strane kako razvoj sistema VI napreduje uključivanje upotrebe VI u postupak stvaranja i zaštite pronalazaka dovešće do situacije da se sve više pronalazaka smatra očiglednim za stručnjaka u datoj oblasti tehnike i na posletku u manjem broju patenata koji se priznaju. Sa druge strane može se tvrditi da VI uvek ispunjava standard “neočiglednosti” pošto koristi ogromnu količinu podataka za rad.

Kada je reč o dovoljnoj otkrivenosti pronalaska koji su u vezi sa VI na međunarodnom nivou postoji saglasnost da se pronalazak u prijavi patenta mora otkriti na način koji je dovoljno jasan, tako da ga stručnjak iz odgovarajuće oblasti može izvesti. Međutim, priroda “crne kutije” nekih sistema VI predstavlja izazov za dovoljnu otkrivenost pronalaska u prijavi patenta. S tim u vezi, na međunarodnom nivou predloženo je da se uspostavi mehanizam za deponovanje VI algoritama, koji bi bio sličan mehanizmu za deponovanje mikroorganizama. Iako još uvek nije jasno da li bi sistem depozita za VI algoritme doprineo dovoljnoj otkrivenosti pronalaska u prijavi, čini se da bi bilo korisno razmotriti mogućnost da se od podnosilaca prijava patenata zahteva da dostave ovu vrstu informacija, uz preduzimanje mera za zaštitu svih poverljivih informacija.

Kada govorimo o pronalascima koji su vezi sa VI i uopšte sa “novim tehnologijama” postavlja se pitanje da li pojedini standardi u patentnom zakonodavstvu zahtevaju izmenu. Imajući u vidu brzi napredak “novih tehnologija” standard koji se odnosi na vreme za objavu prijave patenta, 18 meseci od datuma podnošenja prijave ili prioritetnog datuma je prevaziđen. Od industrije koja se bavi “novim tehnologijama” povećava se pritisak da se smanji vreme potrebno za objavu prijave patenta na 3 meseca od datuma podnošenja prijave ili prioritetnog datuma kako bi se obezbedila pravna sigurnost drugim pronalazačima prilikom podnošenja prijave i sprečilo dupliranje podnošenja prijava sa istim predmetom zaštite.

Pozitivna praksa i razvoj zakonodavstva

Prema izveštaju pojedinih nacionalnih i regionalnih zavoda koji je podnet Svetskoj organizaciji za intelektualnu svojinu (WIPO) u praksi već postoje prijave za priznanje patenata koji su vezi sa VI tehnologijama, a za pojedine kategorije pronalazaka su odobreni patenti. Međutim, još uvek ne postoji jasna metodologija za postupanje sa prijavama za priznanje patenata koje su u vezi sa tehnologijama VI, te se u najvećoj meri koristi praksa koja je ustanovljena za ispitivanje prijava čiji je predmet zaštite pronalazak primenjen na računaru.

Na prikazanoj slici, koja je izvod sa sajta koji prikuplja statističke podatke, vidi se broj prijava patenata koji su u vezi sa VI, po zemljama. Lider u ovoj oblasti su svakako SAD, za kojim slede Kina, Evropski zavod za patente, Japan, Nemačka i Velika Britanija.

U Republici Srbiji, Zavodu za intelektualnu svojinu je do jula 2022. godine podneta ukupno 31 prijava patenata iz oblasti VI. Prve prijave su podnete 2017. godine i odnosile su se na autonomna vozila i na medicinsku opremu koja se oslanja na mašinsko učenje. Pored pomenutog, u Srbiji su podnete prijave sa predmetom zaštite pametnih tehnologija u oblastima obnovljivih izvora energije (solarnih panela), ekologije (kontrole kvaliteta vode, zagađenja vazduha), poljoprivrede, digitalne televizije (za obradu slike i zvuka), geologije i telekomunikacija.

Tehnološka rešenja sistema VI mogu se koristiti u administriranju patentnim prijavama. Pojedini nacionalni zavodi i regionalne organizacije su počele da koriste sisteme VI kako bi olakšale administriranje prijavama patenta. Oblasti poslovnih procesa nacionalnih i regionalnih zavoda u kojima se primenjuje tehnologija VI su: prikupljanje i sistematizovanje statističkih podataka, digitalizacija i automatizacija procesa rada, ispitivanje prijava, davanje osnovnih informacija o postupku priznanja patenata, pretraživanje slika, mašinsko prevođenje, klasifikacija patenata i prethodno pretraživanje stanja tehnike.

Pored navedenog, tehnologija VI može pomoći podnosiocima prijava i njihovim zastupnicima za poboljšanje kvaliteta prijava i veću efikasnost u svojim aktivnostima ako koriste javno dostupne baze podataka u vezi sa patentima i inovacijama iz različitih oblasti tehnike.

Uticaj VI tehnologije na patentno zakonodavstvo još uvek nije do kraja definisan. Međutim, u ovom trenutku karakteristike tehnologije VI ukazuju na oblasti u patentnom zakonodavstvu koje bi u budućnosti trebalo razvijati, i to:

1) razvoj patentnog zakonodavstva u vezi sa pronalascima primenjenim na računaru i dalje će biti od velikog uticaja, budući da se tehnologija VI primarno primenjuje pomoću softvera,

2) dalja razrada pitanja inventivnog nivoa pronalaska stvorenog od sistema VI imajući u vidu karakteristike VI tehnologije, i

3) da li će jedan od osnovnih ciljeva patentnog sistema - širenje novih tehnoloških znanja biti moguće ostvariti kada su u pitanju pronalasci u vezi sa VI, odnosno da li će biti moguće prenositi nova tehnološka znanja kroz potpunu reprodukciju i opisivanje procesa sprovedenih u dubinskom učenju neuronske mreže imajući u vidu tehnička ograničenja.

Povreda prava

Pored pitanja koja se odnose se na zaštitu pronalazaka koji su u vezi sa VI tehnologijama, postavlja se isto toliko važno pitanje povrede patenata koji su u vezi sa VI tehnologijama, odnosno da li su sistemi VI prepoznati kao povredioci patenta kao i ko treba da bude odgovoran za dela koja čini sistem VI? Odgovor na ova pitanja treba da bude u skladu sa najvažnijim ciljevima patentnog sistema, kao i da uzme u obzir socijalnu, ekonomsku i etičku korist od “novih tehnologija” koji su zaštićeni patentom. S tim u vezi javlja se i pitanje kako proceniti odgovornost i kako obezbediti dokaze za povredu prava tj. da li će biti neophodno da sudovi i kompanije angažuju najbolje softver forenzičare?

Zaštita patentom predstavlja monopolsko pravo, odnosno pravo nosioca patenta da zabrani svim trećim licima neovlašćeno korišćenje pronalaska. U Republici Srbiji, u skladu sa odredbom člana 14. Zakona o patentima nosilac prava u ostvarivanju svog isključivog prava na ekonomsko iskorišćavanje zaštićenog pronalaska ima pravo da spreči svako treće lice koje nema njegovu saglasnost da:

1) proizvodi, nudi, stavlja u promet ili upotrebljava proizvod koji je izrađen prema zaštićenom pronalasku ili da uvozi ili skladišti taj proizvod u navedene svrhe;

2) primenjuje postupak koji je zaštićen patentom;

3) nudi postupak koji je zaštićen patentom;

4) proizvodi, nudi, stavlja u promet, upotrebljava, uvozi ili skladišti za te svrhe proizvod direktno dobijen postupkom koji je zaštićen patentom;

5) nudi i isporučuje proizvode koji čine bitne elemente pronalaska licima koja nisu ovlašćena za korišćenje tog pronalaska, ako je ponuđaču ili isporučiocu poznato ili mu je iz okolnosti slučaja moralo biti poznato da je taj proizvod namenjen za primenu tuđeg pronalaska.

U slučaju povrede patenta, nosilac patenta može podneti tužbu nadležnom sudu za utvrđivanje povrede prava. Tužbeni zahtev pored utvrđivanja povrede prava može biti: utvrđivanje ozbiljne opasnosti da će pravo biti povređeno, zabrana radnji kojima se povređuje pravo ili radnji koje predstavljaju ozbiljnu opasnost da će pravo biti povređeno, kao i zabrana ponavljanja takvih ili sličnih radnji pod pretnjom novčane kazne, naknada štete zbog povrede prava, objavljivanje presude o trošku tuženog, oduzimanje, odnosno trajno isključenje iz prometa ili uništenje, ili preinačenje bez bilo kakve naknade, proizvoda koji su nastali ili stečeni povredom prava, kao i zabrana otuđenja, oduzimanje ili uništenje, bez bilo kakve naknade, materijala i predmeta (pribor, alat) koji su pretežno upotrebljeni u stvaranju proizvoda kojima se povređuje pravo. U slučaju povrede prava tužba se može podneti i protiv lica čije su usluge korišćene pri povredi prava (posrednik).

Sud prilikom utvrđivanja povrede prava i upoređivanja tehničkih karakteristika patentnih zahteva i proizvoda ili postupka kojim se navodno povređuje pravo može da koristi dva pristupa, i to: doktrinu doslovne povrede prava i doktrinu ekvivalenta. Doslovna povreda prava podrazumeva da su sve tehničke karakteristike navedene u patentnom zahtevu prisutne u proizvodu ili postupku kojim se povređuje pravo, to je tzv. pravilo svih elemenata. Kada je u pitanju doktrina ekvivalenta sud u svrhe određivanja obima zaštite patenta, treba da vodi računa o svakom elementu koji je ekvivalentan elementima navedenim u zahtevima, tzv. objektivno utvrđivanje koncepta ekvivalenta. Sud u svakom pojedinačnom slučaju ceni šta se postiglo razlikom, odnosno da li je postignut neočekivani tehnički efekat.

Ako sud utvrdi povredu patenta, lice koje vrši povredu dužno je da isplati odštetu nosiocu patenta, ili da izvrši drugi zahtev koji je usvojen u odnosu na nosioca patenta. Patentno zakonodavstvo ne poznaje utvrđivanje povrede prava nezavisno od uticaja ljudi i ne bavi se odgovornošću ili štetom zbog povrede patenta od sistema VI. Međutim, Evropska komisija je u Rezoluciji od 16. februara 2017. godine dala je određene preporuke kada su u pitanju građansko - pravni postupci u vezi sa robotikom. Ova rezolucija ukazuje da VI ne može biti sama po sebi odgovorna za dela ili propuste koji uzrokuju štetu trećim licima, kao što je npr. povreda patenta. Umesto toga, činjenje ili nečinjenje sistema VI treba pripisati čoveku, odnosno proizvođaču, operateru, vlasniku ili korisniku ako je taj čovek mogao da predvidi i izbegne štetno ponašanje sistema VI. Ali, kritično mesto u određivanju pravne odgovornosti čini brzi napredak autonomnih i kognitivnih karakteristika sistema VI koja proizlazi iz štetnih radnji sistema VI a kao najvažnije pitanje se nameće pitanje: Da li se već utvrđena opšta pravila o odgovornosti mogu primeniti ili je potrebno utvrditi nove principe i pravila za definisanje pravne odgovornosti štetnog ponašanja sistema VI? Rezolucija Evropskog parlamenta je na stanovištu da je za štetno ponašanje sistema VI odgovoran čovek, a ne sam sistem. Što se tiče odgovornosti čoveka, jedna mogućnost je da bude odgovoran krajnji korisnik sistema VI. Međutim, ovakvo rešenje bi moglo da prouzrokuje pravnu nesigurnost korisnika softvera a takođe može dovesti u pitanje i samo korišćenje sistema VI. Ovakvo rešenje bi u mnogim slučajevima bilo nepravedno s obzirom da krajnji korisnici često ne mogu predvideti povredu patenta, posebno su ako su fizička lica a ne IT kompanije. U praksi nosioci patenata mnogo češće tuže kompanije koje proizvode ili prodaju proizvode nego krajnje korisnike tih proizvoda, pa čak i u slučajevima kada krajnji korisnici budu tuženi i utvrđena njihova odgovornost oni često dobijaju odštetu od proizvođača. To dovodi do druge mogućnosti odnosno da su programeri ili proizvođači sistema VI odgovorni za štetno ponašanje VI. Međutim, nije neuobičajeno da postoji više programera koji rade delove posla i nemaju uvid u celokupni algoritam. U praksi, u građansko pravnim postupcima zbog povrede patenta od strane sistema VI najčešće sud utvrđuje da su odgovorni proizvođači. Evropska komisija u svojoj rezoluciji predlaže da se u ovakvim slučajevima kada može doći do povrede patenta delovanjem sistema VI uvede obavezno osiguranje, kao što je to slučaj na primer sa automobilima, s tim što bi u slučaju sistema VI bilo neophodno da se prilikom ugovaranja osiguranja uzmu u obzir sve moguće radnje kako ljudi tako i samih VI sistema u lancu korišćenja. Rezolucija takođe predlaže pored obaveznog osiguranja stvaranje fonda za ovakve slučajeve, kako bi se mogla isplatiti odšteta u neosiguranim pojedinačnim slučajevima. Druga mogućnost bi bila da se sistemi VI smatraju odgovornim za štetu koju prouzrokuju ali ovde dolazimo ponovo do početnog pitanja priznavanje svojstva pravnog lica sistemima VI.

Zaključak

Iako je zaštita pronalaska patentom, u nekom obliku, bila moguća još u srednjem veku patentni sistem kakav danas imamo razvijen je u kontekstu ljudskog stvaralaštva i inovacija u toku treće industrijske revolucije. Poslednjih godina smo na pragu potpuno nove situacije kada po prvi put u istoriji u ulozi stvaraoca i povredioca patenta može biti nešto što nije čovek. Ovakva situacija otvorila je nova pitanja prepoznata na Svetskom ekonomskom formu na koja još uvek nije odgovoreno. Navedena pitanja nisu izazov samo za patentni sistem, već zadiru i u druge oblasti prava (npr. pravo na državljanstvo). Delotvoran odgovor na ova pitanja zahteva utvrđivanje normativnog okvira na međunarodnom nivou, kao i usaglašavanje nacionalnih zakonodavstava. Da bi ostvario svoje glavne ciljeve promovisanje inovacija, širenje znanja i ulaganja u nove tehnologije patentni sistem će morati da pokrene procese usaglašavanja i bude predvodnik razmišljanja o temama vezanim za veštačku inteligenciju. Osim toga, kada su u pitanju inovacije u vezi sa veštačkom inteligencijom potrebno razmotriti alternative režime zaštite kao što su poslovna tajna, nelojalna konkurencija i ugovorno pravo.

Izvor: Vebsajt Lawlife, Aleksandra Mihailović, pomoćnik direktora Zavoda za intelektualnu svojinu Republike Srbije, 13.05.2024.
Naslov: Redakcija