Zastava Bosne i Hercegovine | Zastava Crne Gore


Email Print


Kako ocenjujete stanje u aktuelnom stečajnom okviru, odnosno u primeni važećih stečajnih propisa?

Stečajni okvir Republike Srbije je u poslednjih petnaest godina je dva puta reformisan.

Prva reforma sprovedena je usvajanjem Zakona o stečajnom postupku (“Sl. glasnik RS”, br. 84/2004) - 2004. godine, a zatim su reforme nastavljene donošenjem Zakona o ste-čaju (“Sl. glasnik RS”, br. 104/2009, 99/2011 - dr. zakon, 71/2012 - odluka US i 83/2014) 2009. godine. Time su zakonom omogućene sve relevantne opcije koje postoje u uporednom stečajnom pravu - bankrotstvo (prodajom imovine ili prodajom stečajnog dužnika kao pravnog lica) i reorganizacija (unapred pripremljena i stečajna reorganizacija).

Nekoliko godina nakon druge reforme, 2014. godine, usvojene su izmene i dopune Zakona o stečaju (Zakon o izmenama i dopunama zakona o stečaju (“Sl. glasnik RS”, br. 83/2014) kojima su uklonjeni do tada uočeni nedostaci Zakona. Sada se, tri godine kasnije, ponovo nalazimo pred usvajanjem izmena i dopuna koje imaju sličan cilj kao i prethodne izmene.

I pre novih izmena i dopuna stečajni okvir u Republici Srbiji bio je relativno kvalitetan. Prema rangiranju Svetske banke, stečajni okvir Republike Srbije se na listi od preko 190 zemalja u 2016. godini nalazio na deobi 12. do 16. mesta. Pozitivna ocena stečajnog okvira data je i u analizi koju je Međunarodni monetarni fond sproveo 2015. godine. Ipak, indikatori koji ukazuju na kvalitet sprovođenja zakona i dalje nisu na željenom nivou, pre svega usled problema u primeni, ali i usled nedostataka postojećeg stečajnog okvira.

Koji nedostaci postojećeg sistema bi mogli da se unaprede izmenama postojećeg zakona?

Iako su ključni problemi stečaja pre svega u primeni, sam zakon i dalje ima nedostatke koji negativno utiču na dužinu trajanja postupka ili stvaraju neadekvatne podsticaje za efikasno sprovođenje stečajnog postupka.

U praksi je posebno izražen problem u pogledu položaja razlučnih, odnosno obezbeđenih poverilaca. Problem se pre svega odnosi na to što razlučni poverioci često ne mogu bitno da utiču na stečajni postupak, iako su svoje potraživanje obezbedili založnim pravom koje im omogućava prioritet u naplati, dok su radnje koje mogu da preduzmu u cilju naplate potraživanja ograničene. Usled dugotrajnih postupaka unovčenja realno namirenje je znatno niže od mogućeg. Postoji i niz procesnih preprekaza efikasno sprovođenje stečajnog postupka.

Konačno, neki pravni instituti dovoljno uređeni . Na primer, usled neadekvatne zaštite „ novog novca“ ne postoje podsticaja potencijalnih poverilaca da obezbede nove izvora finansiranja kako bi dužnik opstao.

Kakvi stečajni okviri postoje u uporednom pravu i koje su prednosti i mane u odnosu sistem koji se primenjuje u Republici Srbiji?

Stečajni okviri u uporednom pravu i dalje imaju izrazito nacionalnu dimenziju, mada sve više zemalja usvaja institute stečajnog okvira SAD. Treba napomenuti da su izmene zakona relativno česte i u zemljama sa razvijenim stečajnim okvirima. Tako se u Nemačkoj, Francuskoj, Italiji, i velikom broju drugih članica Evropske Unije, stečajni okvir menjao nekoliko puta tokom poslednje decenije. Republika Srbija u tom pogledu nije izuzetak.

Promene stečajnog okvira odražavale su promenjene ekonomske okolnosti, tako da su posebno u periodu trajanja ekonomske krize zakoni menjani tako da ohrabruju opstanak preduzeća suočenih sa finansijskim poteškoćama. Sa ublažavanjem posledica krize izmena stečajnih okvira menja smer i mahom je usmerena ka efikasnijoj zaštiti (razlučnih)

Upravo je ovo i smer kretanja koji uočavamo i u Srbiji.

Po čemu je zaštita prava razlučnih poverilaca specifična i kako je unaprediti?

Ključni nedostatak postojećeg stečajnog okvira odnosi se na nepovoljan položaj razlučnih poverilaca.

U uporednom pravu status razlučnih, odnosno obezbeđenih poverilaca se znatno razlikuje. S jedne strane, pojedini okviri daju primat maksimizaciji vrednosti stečajnog dužnika, odnosno stečajne mase u korist svih poverilaca putem reorganizacije ili bankrotstva (likvidacije). S druge strane, su okviri koji primat daju zaštiti obezbeđenih poverilaca i njihovih interesa. Ključno pitanje je u kojoj meri će stečajni zakon ograničiti prava razlučnih poverilaca, odnosno suspendovati njihova pojedinačna prava, tako da svoje pravo ostvaruju kroz stečajni postupak.

To je od posebnog značaja jer položaj razlučnih poverilaca bitno utiče na pristup i troškove finansiranja dužnika. Ako razlučni poverilaca smatra da je njegov položaj u slučaju stečaja dužnika krajnje nepovoljan, on će taj rizik uračunati i trošak finansiranja za dužnika će biti veći, dok će pristup finansiranju za određene dužnike biti onemogućen.

U uporednoj praksi su moguća dva pristupa.

  • Prema prvom, razlučni poverilac može da nastavi sa izvršenjem i namirenjem van stečajnog postupka. Prednost ovog pristupa je to što obezbeđeni poverilac u takvom sistemu smatra da je njegovo pravo bolje zaštićeno, dok dužnik ima podsticaj da se ponaša odgovorno. S druge strane, takav pristup suštinski onemogućava sprovođenje postupka reorganizacije ili prodaju društva kao pravnog lica. Moguće je da prodajom opterećene imovine razlučni poverilac ne bi bio u potpunosti namiren, dok bi stečajni poverioci ostvarili znatno manji procenat namirenja.
  • Drugi pristup, koji je u Srbiji prisutan još od Zakona o stečaju, podrazumeva da su razlučni poverioci uključeni u stečajni postupak, najčešće na određeni period, tokom kog dužnik pokušava da se reorganizuje ili se pokušava prodaja imovine.

Tokom tog perioda imovina nad kojom postoji razlučno pravo treba da bude adekvatno obezbeđena. Ipak čini se da mnogi mehanizmi zaštite u praksi nisu funkcionisali usled čega su razlučni poverioci trpeli štetu, pre svega usled dužine trajanja postupka.

Da li smatrate zadovoljavajućom trenutnu dužinu trajanja namirenja poverilaca u stečajnom postupku? Da li imate podatke o trajanju stečajnih postupaka u RS?

Ne uzimajući u obzir UPPR, skoro 5,000 postupaka je pokrenuto prema Zakonu o stečaju. Od tog broja, otprilike 60% postupaka je zaključeno ili obustavljeno, dok su preostali postupci još u toku. Od ukupnog broja zaključenih i obustavljenih postupaka tri četvrtine biva zaključeno ili obustavljeno u roku od dve godine što je relativno zadovoljavajuće. Ipak, od aktivnih stečajnih postupaka 50% traje preko četiri godine . To je veliki problem, jer se poverioci se u takvim postupcima namiruju u neprimerenim rokovima.

Uzroci dugog trajanja stečajnog postupka u navedenim slučajevima su višestruki. Postoji niz objektivnih okolnosti na koje stečajni zakon ne može direktno da utiče, a usled kojih zaključenje postupka nije moguće (npr. problem oko povraćaja oduzete imovine ili nemogućnost prodaje imovine i nakon višestrukog oglašavanja). Ipak postoji i niz odredbi zakona koje je moguće poboljšati, a koje direktno utiču na podsticaje strana da se postupak sprovede što brže. Na primer, u praksi je uobičajeno da postupci duže traju ako postoji zakup iz kog se finansiraju troškovi postupka.

Na dužinu trajanja stečajnog postupka utiču i nerešeni imovinsko-pravni odnosi, kao i brojni parnični postupci koji se javljaju tokom postupka, a bez čijeg rešavanja nije moguće okončati stečajni postupak. Treba imati u vidu da se poboljšanja stečajnog okvira iz 2014. godine, s obzirom da se nisu primenjivala na prethodno započete postupke, nisu odrazila na efikasnost tih postupaka.

Koje izmene predviđene Predlogom Zakona o izmenama i dopunama Zakona o stečaju biste istakli kao ključne i zbog čega?

Ključne izmene su one kojima se propisuju uslovi za ukidanja mera obezbeđenja u korist razlučnih poverilaca i omogućava ubrzana realizacije imovine koja nije neophodna za reorganizaciju.

Postoji i niz drugih izmena kojima se utiče na položaj razlučnih poverilaca. Na, primer, zakon omogućava učešće razlučnih poverilaca u procesu donošenja odluka, a posebno u pogledu odluka o prodaji ili zakupu predmetne imovine i uređuje mogućnost poverioca da koristi postojeća sredstva obezbeđenja u cilju polaganja cene.

Postoji i niz drugi odredbi koji će imati značajne implikacije na stečajnu praksu.

To su odredbe kojima se uređuje imenovanje i zamena stečajnog upravnika na predlog poverilaca, uvode jasna pravila u pogledu procene vrednosti predmetne imovine, i ograničavaju rokovi koji se tiču UPPR-a, odnosno broj mogućih izmena UPPR-a, čime će se u praksi postupak ubrzati, a dužnici naterati da pregovore sa ključnim poveriocima o UPPR-u sprovedu pre samog podnošenja plana.

Predlogom Zakona o izmenama i dopunama Zakona o stečaju predložena je izmena i dopuna čl. 93 Zakona o stečaju.

Član 93. važećeg Zakona o stečaju (“Sl. glasnik RS”, br. 104/2009, 99/2011 - dr. zakon, 71/2012 - odluka US i 83/2014) sadrži odredbe kojima se uređuju institut adekvatne zaštite i ukidanje mera obezbeđenja. Ukidanje mera obezbeđenja može se doneti u slučaju da ne postoji adekvatna zaštita predmeta razlučnog prava, odnosno ako se vrednost te imovine smanjuje, bez mogućnosti da se razlučni poverilac zaštiti od takvog smanjenja vrednosti. U praksi su ove odredbe imale veoma retku primenu.

Rešenjima predviđenim izmenama i dopunama pojašnjen i olakšan mehanizam za ukidanje mera obezbeđenja.

Ipak, kako bi se stvorili potrebni podsticaji da se poverioci javljaju u trenutku kada postoji izgled da se imovina proda, predviđen je rok tokom kog on može realizovati ovo pravo, nakon čega efekti ukidanja mera prestaju. U suprotnom, po stoji rizik da se i taj postupak prolongira, što bi se odrazilo i na sam stečajni postupak.

Čl. 38. Predloga zakona uvodi potpuno nov osnov ukidanja zabrane izvršenja i namirenja. Uvodi se obaveza stečajnom upravniku da imovinu koja je predmet razlučnog prava ponudi na prodaju u roku od šest meseci od datuma pravnosnažnosti rešenja o bankrotstvu. Da li ovakvo ili slično rešenje postoji i u uporednom pravu? Čime bi trebalo da rezultira primena ove mogućnosti?

U pogledu efikasnosti član 38. Predloga Zakona kojim se propisuje novi član 133a. - pomenutim članom uvodi se obaveza stečajnom upravniku da svaki deo imovine koji je predmet razlučnog, odnosno založnog prava ponudi na prodaju u roku od šest meseci od pravnosnažnosti rešenja o bankrotstvu. Donošenjem rešenja o bankrotstvu, razrešena je dilema o mogućnosti reorganizacije, tako da nema potrebe za odugovlačenjem postupka.

Ovo rešenje je ujedno i kompromis između dva pristupa u uporednom pravu, o kojima je bilo reči. S jedne strane stvara se podsticaj stečajnom upravniku da pravovremeno realizuje imovinu. S druge strane, omogućava se i razlučnim poveriocima da zaštite svoje interes.

Da li će razlučni poverioci koristiti ovu mogućnost ostaje da se vidi. I sami razlučni poverioci, iz različitih razloga nisu uvek spremni da se prihvate prodaje.

Predlog uvodi još jednu značajnu novinu. Novi član 136b omogućava razlučnom poveriocu da prebije svoje obezbeđeno potraživanje sa kupoprodajnom cenom, za slučaj da je on najbolji ponudilac u postupku prodaje i da je izabran za kupca imovine. Na koji način bi to, u praksi, trebalo da unapredi položaj razlučnih poverilaca?

Reč je svakako o bitnoj novini stečajnog okvira za koju smatram da će najviše doprineti ubrzanju postupaka.

Mogućnost da razlučni poverilac prebije svoje obezbeđeno potraživanje sa iznosom kupoprodajne cene ili Credit bidding daje pravo razlučnom poveriocu da se, u slučaju prodaje imovine na kojoj je stekao razlučno pravo, nadmeće i koristi iznos njegovog potraživanja umesto novca da isplati cenu.

Na taj način razlučni poverioci mogu da kontrolišu prodaju imovine na kojoj su stekli razlučno pravo i da reaguju ako smatraju da je postignuta cena kolaterala na javnom nadmetanju, a time i njihovo namirenje, neadekvatna. Drugim rečima, ako razlučni poverilac smatra da je ostvarena cena niska, može ponuditi veću cenu, i nakon prenosa prava svojine pokušati da prodajom ostvari višu cenu ili zadrži tu imovinu.

S jedne strane, ishod u slučaju polaganja cene korišćenjem potraživanja ili novca je po pravilu isti. Pretpostavimo da razluči poverilac ima potraživanje u iznosu od milion dinara, te da je imovina na kojoj postoji razlučno pravo predmet prodaje. U slučaju da se ostvarena cena, koja je radi jednostavnosti primera takođe milion dinara, isplati u gotovini, celokupan iznos nakon odbitka troškova bio bi iskorišćen za namirenje razlučnog poverioca. U slučaju da se ostvarena cena, „plati“ polaganjem potraživanja umesto gotovine, ishod bi suštinski bio isti. Jedina razlika je što razlučni poverilac u drugom slučaju snosi troškove prodaje. Ako je ostvarena cena manja od iznosa potraživanja, razlučni poverilac nakon što snosi troškove prodaje, pravo na namirenje za razliku u visini tih iznosa ostvaruje kao stečajni poverioci.

Ako je ostvarena cena viša od iznosa potraživanja, razlučni poverilac na ime cene polaže razliku između potraživanja i postignute cene.

Institut polaganja cene, korišćenjem potraživanja umesto novca, omogućava uvećanje vrednosti stečajne mase iz nekoliko razloga. Prvo, uvećava se broj potencijalnih kupaca, što je u okolnostima i rokovima stečajnog postupka, kao i često specifične namene imovine koja se prodaje od izuzetnog značaja. Time se učesnici se podstiču da ponude iznos bliži ili jednak njihovoj rezervacionoj ceni. Drugo, sprečava se eventualna koluzija između potencijalnih kupaca i dužnika kako bi se predmetna imovina platila što manje. Konačno, polaganjem potraživanja umesto novca, smanjuju se i transakcioni troškovi.

Prednost credit bidding instituta je to što se njime uklanja ograničenje koje bi razlučni poverilac imao u pogledu likvidnosti.

Naime, i bez tog instituta, razlučni poverilac može se pojaviti na javnom nadmetanju, ali bi to podrazumevalo da raspolaže sa odgovarajućim novčanim sredstvima, što nije uvek slučaj. Takvo rešenje bez potrebe povećava transakcione troškove, tako što bi razlučni poverilac polaganjem cene u gotovom novcu, bio istim tim novcem namiren u stečajnom postupku. Sam institut nije potpuno nov u srpskom pravu.

Zakon o izvršenju i obezbeđenju (“Sl. glasnik RS”, br. 106/2015 i 106/2016 - autentično tumačenje) je predvideo mogućnost da je kupac izvršni poverilac koji javnom nadmetanju može da na ime cene položi samo razliku između potraživanja i postignute cene uzimajući u obzir red prvenstva takvog poverioca. Ipak, i dalje će postojati imovina koju „niko neće“. Da bi se rešio taj problem potrebno je promeniti i Nacionalne standarde, odnosno Nacionalni standard br. 5 o načinu i postupku unovčenja imovine.



Email Print